Search

Beogradjanin u Amerikama

Svakodnevna zapazanja

Profesori, teranje straha u kosti i Srbija

Sad skoro, u poslednjih par nedelja, krenuli da izlaze tekstovi u novinama “Politika”. Prvo izasao jedan, o nekoj profesorki sa Geografskog Fakulteta i kako njeni studenti kubure sa polaganjem dva ispita kod nje. I sad reko, ajde dobro jedan tekst, manje vise uvek se pojavi po neki takav gde se ljudi zale, medjutim eto jos jednog pa jos jednog, i na kraju se nakarikalo sest komada. Vidis, kad uradis nesto dobro, recimo otkrijes nesto kao istrazivac profesor ili budes neki superkul student sa prosekom 10.0 i nekim ludilo patentom, ili osvojis medalju neku u nauci, o tebi bude jedan tekst. Mozda. Ako neko skrene paznju na to. Ako ne, onda ni taj jedan. A o ovome, sest komada! Lepo da se vidi kako kad radis nesto ukrivo mnogo si zanimljiviji javnosti nego kad je sve po PS-u sto bi rekli.
A ovakvi tesktovi mi samo dignu pritisak. I spici me flesbek. Imao sam tu privilegiju da vidim oba sistema, i zapadni i nas. Zapadni na postdiplomskim studijama, a nas na osnovnim. Iz svakog sistema mogu da se izvuku pouke, da se nadju prednosti i mane, i da se o tome detaljise i raspravlja ko je u pravu i kako treba raditi. Ali da se ne doticemo te pandorine kutije, jer tu moze da se nakarika gomila misljenja. Nego da se vratim na temu iz prvog pasusa. Elem, da sumiram ovo sto se tice ove profesorke – ona predaje dva predmeta: Geografija Srbije i Crne Gore i Geografske regije Srbije i Crne Gore; drugo, postoje studenti koji su upisali fazon 1984, 1991, 1995 i jos nisu zavrsili Geografski Fakultet jer su njen ispit padali 15, 17, 23, 25 puta. Da, neko je uspeo da padne ispit 25 puta, a ispit je pismeno i usmeno. E sad da bi izasla u susret tim studentima, i pod pritiskom Univerziteta, poslednji ispit na koje je prolaznost bila 2/18 je imao dva pitanja da se pisu. Kako novinar rece, a po recima jednog studenta, na ispitu je profesorka rekla da se odgovori u obliku eseja, nesto na taj fazon. Ej esej! Pa naravno da ce opet da popadaju. To je kao da se lisica preobuce u kokosku i kaze i sad mogu ja sa vama da prenocim u kokosarniku.
A zasto nisu pitanja recimo vise ponudjenih odgovora na ispitu? Kao na primer pod A), B), C), D)? Nek bude 30 pitanja, dva sata vremena, i nek se popunjava. Tu ne moze da se bude subjektivan kod ocenjivaja. U SAD, drzavni ispit za Profesionalnog Inzenjera (PE Exam) sadrzi 80 pitanja, i sva su po principu vise ponudjenih odgovora. I ispit je tezak i sa ponudjenim odgovorima. Odrzava se dva puta godisnje i u proseku ga polozi ga oko 70% ljudi koji su izasli na ispit. Oni dobijaju licence inzenjera i nesto ne vidim da im se zgrade ruse, mostovi raspadaju svaki dan, da putevi imaju tonu rupa, i slicno.

Sta su jos izjavili studenti, citiracu clanak iz novina: “Углас истичу да су коначно били опуштени на испиту, јер им нису претила „професоркина блиц питања, понека увреда и прекидање у изношењу наученог” i “Проф. Мила Павловић је пришла сваком од нас, неког чак потапшала по рамену, бодрила нас да напишемо још коју реченицу како бисмо положили.” i jos “Али, доста колега је вратило испитна питања јер су се спремали на блиц питања, а не да опширно одговарају на само две лекције. До протеклог четвртка увече смо били у неизвесности, нисмо знали да ће бити писменог испитивања, па многи нису ни пријавили испит.”

Sad je pitanje odakle da pocnem? Prvo, postoje ispiti koji u sebi imaju naslov regije Crne Gore. Zasto? Da li je Crna Gora i dalje deo Jugoslavije tj zajednice Srbije i Crne Gore? Nije. Vec 12 godina nije. Tako isto moze da se postavi geograske regije Srbije i Mauricijusa. Zasto da ne? Koliko mi se cini, ovde je po sredi klasicna varijanta mrzovolje i lenjosti iliti sta fali sto se drzava promenila vec par puta, sto ja sad da menjam ispit kad ne moram, nek stoji SCG ko da mi neko nesto moze, a i imam vise materijala da maltretiram ovu ljudsku podvrstu zvanu studentska bagra. Nek ostane i dalje SCG koga briga, lakse ovako kad vec imam sve spremno za ispite i kad ja znam da uz dovoljno podpitanja uvek mogu da nadje nesto sto ne znaju. Gmizavci jedni.
Drugo, ovi citati mi deluju kao da su studenti roblje, bez ikakvih prava na bilo sta, pa ako te neko potapse po ramenu, ili kaze ajde ajde mozes ti to, to je kao da ti je bacio uz koru leba i jednu bananu u cosak, pa ooooo, eto poslastice za danas. Ono varijanta mucitelji i muceni, pa kad muceni dobiju malo vise nego na sta su navikli, onda im je kao da ih je sunce ogrejalo posle 4 meseca zime. A da ne spominjem ovu poslednju recenicu gde se do poslednje nedelelje ne zna da li ce ispit biti pismeno ili usmeno? Ono kao ajde da nagadjamo sta ce da nas zadesi? Da li postoji neka standardizacija, da li se ikakav protokol postuje? Ma jok, a i sto bi, kad ti niko nista ne moze, kad i dalje za nas mentalitet vazi ona: Daj coveku samo malo vlasti, da vidis u sta ce da se pretvori.
Jedan od najjacih dodataka ovim tekstovima su komentari ljudi, gde mozete videti hit do hita, kao sto su na primer – pa sta oni hoce da poloze a da ne uce, ma to nista ne uci, samo gleda kako da se provuce, studenti nikad nista ne znaju, profesori treba da uteruju strah u kosti, itd. itd. Klasicno ono, sta oni oce ja sam studirao po starom 15 godina nek se i oni pomuce. Meni je recimo fascinantno da se kod nas i dalje gleda na profesore kao na Bogove kod kojih si u nemilosti. Tu pedagoski momenat ne postoji. Izgleda da ljudi misle da ni ne treba da postoji. Nego da je to vrhovni sudija, pa kako ti odreze, odreze, uzmes papir i izdrzavaj kaznu. Za bolje i nisi. Trosis mi vreme tu bez veze.

800px-Belgrade_University_coa.svg
Beogradski Univerzitet

Ne znam kako objasniti ljudima da poenta profesora nije u strogoci i nadrkanosti i nedostupnosti nego bas suprotno – u pomaganju studentima da razumeju gradivo, da ga poloze i da idu dalje u potrazi za znanjem. Da se studenti nauce kako da uce, da im se da podstrek, da im se prenese ljubav prema materiji, da bi sami sebe dalje unapredjivali jer to vole. Nije poenta da im omrznes nesto. Niko ne zna sve. NIKO. I u svojoj oblasti, profesori tj istrazivaci (sto bi profesori trebali da budu na prvom mestu) se fokusiraju na jednu uskostrucnu oblast. U toj oblasti treba da budu eksperti, i da pokusaju da otkriju/smisle/objave nesto sto niko do sada nije u toj sferi. Naucni radovi. Dal su culi za to? Zbog toga im raste rejting i Univerzitet postaje cenjeniji na svetskim rang listama. Profesor treba da radi istrazivanja, da produbljuje svoje znanje i znanje celokupnog covecanstva iz svoje oblasti, a ne da smislja kako ce da zavrne studenta sa nekim pitanjem koje ovaj nije u zivotu video. Pa bre posle nekoliko puta izlazaka na ispit, treba sesti sa tim studentom i videti, ok o cemu se radi, sta je tesko, gde je problem, ajde da vidimo gde skirpi da se prodje dalje, sta ne moze da se nauci. Pa poenta je da pomognes toj osobi, da postane bolji covek, da bude pametniji, da skonta neke stvari brze, da jos vise zavoli oblast koju studira, da bi mozda postao bolji i od samog profesora u buducnosti i doprinese celokupnom znanju covecanstva u odredjenoj oblasti. A ne da se pitaju studenti koliko je stoke unisteno u II Svetskom Ratu, kao sto to ova profesorka pita. Ej unisteno stoke? Pa sta neko je isao i zapisivao gde je bomba raznela svinju? Bukvalno mi dodje da pitam: Cek je to mene neko ovde za..bava? Dosta ljudi sam upoznao koji su navukli frustracije od fakultera, profesora i ispitivanja bas zbog toga sto neko jedva ceka da nadje nesto sto ne znas i da ti kaze, zao mi je ajde ti opet dodji. To samo govori o mentalnom sklopu i psiholoskom nivou na kome su ti ljudi, koji bi trebali da budu veliki pedagozi i neko na koga treba da se ugledas u buducnosti.

Profesori su na drzavnom budzetu, i kao takvi treba da sluze opstem interesu. Treba da doprinesu da studenti, ti ljudi, budu bolji, pametniji i obrazovaniji, da sluze tom principu i da doprinesu opstem boljitku svoje zemlje i svog drustva. Da posle taj covek kaze, zbog tog profesora sam zavoleo to i to. Zbog njega mi je jasnije to i to. Taj profesor mi je pomogao da razumem to i to i da posle vise nemam problema sa odredjenom disciplinom. Zato sam poceo da radim u ovoj struci jer sam video da mogu da pomognem i to me jako interesuje. Da kroz moj rad celo drustvo vidi korist. Da budu srecni kad vide da je neko naucio nesto i kada prodju ispit da kazu, drago mi je sto deco znate to, ajte sad dalje. A oni suprotno, kad neko polozi, bude fazon, uf kako sam ih pustio ovoliko ovo nesto ne valja, mora to da se zagusti sledeci rok. Mislim to je stvarno zalosno, tako razmisljati u doba kada postoji Internet, Khan Academy, Coursera i ostalo. Koja je sirina tih profesora pitam se, kakve oni probleme psihicke prirode imaju? Jel su to neki sadisticki podsvesni problem u glavi? Ne znam? Stvarno ne znam. Ne kazem da treba pustati studente, ali treba znati preneti znanje i biti objektivan.

Ja na svu srecu nisam imao takvih pacijenata na Saobracajnom Fakultetu. Svi profesori su bili dobri i pravicni. I dosta njih pogotovo na mom odseku na Vodni Saobracaj su bili jako dobri pedagozi i trudili se da nam pomognu da razumemo gradivo. I nista mi ne fali sto eto nisam imao neke likove koji ce da me pitaju koliko je sljunka i peska prevezeno 1961-ve godine Duvanom ili Savom. Ziv sam, zavrsio sam jos po nesto od studija, radim, i kolko mi se cini, znam da radim svoj posao koji volim. Predmete koje mrzim i discipline koji nikad nisam dobro naucio su jedino one gde sam imao profesore poznate po ludackim kriterijumima i samo njima znanoj skali za ocenjivanje i davanju cudnih ispitnih zadataka.

Obrazovanje je nesto sto treba kultivisati, stvarati i odrzavati. Sistem Univerziteta postoji da bi drzao to pod kontrolom i Akademija kao nezavisna institucija od politike treba da sankcionise lose i da promovise dobro. Obrazovanije drusvo je jace i naprednijie i civilizovanije drustvo. Ima vise mogucnosti za razvoj i samokritiku. Oduzmite jednom narodu kulturu i obrazovanje, pa gledajte kako kliza u pakao. Dovedite poslusne i oterajte nepodobne i one koje traze transpatentnost i nezavisnost u svom radu, i dobijate drustvo koje ce da pocne da se ponasa kao oni sto prate Vodju u istoimenom delu Domanovica. Na mladjima svet izgleda ipak ne treba da ostane.

Advertisements

Put u Evropu

Posto dugo nisam putovao u Evropu, evo sad je vec 4 godine od kako sam se vencao, dok sam se pakovao i gledao da nesto ne zaboravim, udarala me je malo trema. Pokusavajuci da skontam koji je glavni uzrok, neki generalni zakljucak je bio da ima svega po malo: to sto neke prijatelje nisam video dugo vremena pa sam nestrpljiv da cujem sta se dogadja i da kroz razgovor sa njima napravim neke paralele sa prosloscu; to sto roditelje nisam video neko vreme, a pogotovo kevu koja se uzelela da me vidi – to se da zakljuciti iz telefonskih razgovora jer ona nije neko ko ce non stop da bude nja-nja, nego samo kad joj neko bas fali; i to sto sam cuo oprecne price o Srbiji, sto kroz medije sto od ljudi unaokolo. Recimo, jedna recenica od drugara Nemanje koji je u prepisci napisao: Nemoj samo da se razocaras. Tako da sam, da se nivelisem, smuckao sebi jednu votku sprajt sa ledom da me malo opusti sto zbog puta, sto zbog posla, jer sam u poslednje dve, tri nedelje radio bas mnogo.

Dolazak na aerodrom je stisao stvari. Let kasni sat vremena sto je dovoljno da se malo obidju duty-free shopovi, standardno kracenje vremena do polaska. I onda od ukrcavanja krece taj drugaciji osecaj. Prvo nemacki jezik okolo. Posto letim Lufthanzom, a poslednja 3, 4 leta u Evropu su bila sa americkom Deltom, navikao sam da sve bude americko, na sta sam vec oguglao, sve do EU gde posle vozi Air Serbia do Beograda. Sada je situacija drugacija. Na ulazu u avion pricam sa dekicom Poljakom, koji zivi u Dalasu vec 55 godina. Rodjen je 1945te, seca se kad je Staljin umro. I kad su nekako svi u Poljskoj bili srecni kad se to desilo. Seca se redova za hleb od 3 ujutru, seca se da si mogao da dobijes samo jednu veknu hleba za nedelju dana; seca se da su dolazili drzavni organi da popisu koliko ko cega ima i uzimali takse u stoci, kukuruzu i psenici. Ne voli komunizam nikako. Kaze jedino da su posle pada Berlinskog zida Nemci i Amerikanci preuzeli glavne industrije. Amerikanci elektronsku. Kaze dobra stvar tog komunistickog sistema je bilo besplatno skolovanje, ali samo za odredjen broj ljudi tj. studenata. Kaze, imao si ulazni ispit i bilo je 77 stolica. Apliciralo je oko 400 ljudi (seca se deda tacnog broja ali ja ga nisam zapamtio) a on je bio u tih 77. Upisao faks u septembru, a vec u oktobru dobio americku vizu i krenuo put Amerike. I jedna stvar koja nama danas deluje neverovatna – putovao je brodom! Kaze tada je bilo jako skupo leteti avionom pa je vecina ljudi birala da ide brodom u Novi Svet. A kad razmislim, to je bilo pre samo 50tak godina. Koliko se vremena brzo menjaju. On se ukrcao negde na Baltickom moru, spomenu grad na L, ne mogu se setiti i kaze i Baltik i Atlantik (kao srpske votke haha) u oktobru mesecu nisu ni malo naivni. Stajali su u par luka da pokupe putnike, u Nemackoj, Francuskoj (Avr), i Engleskoj (Sautempton). Odatle su otisli za Njujork. Deset dana je trajalo celo putesestvije, a mi se sada zalimo, ja se zalim na devet sati od Dalasa do Frankfurta. I jos sat i po do Beograda.

dal1
Dallas – Fort Worth Aerodrom

Kaze i da je americko ministarstvo za naturalizaciju pretresalo ceo brod i da su ljudi koji su ziveli na obali ranije pili kao stoka na tim brodovima, dok su ovi uz unutrasnosti, ukljucujuci i njega bili uplaseni ogromnog prostranstva okeana. Radio je 43 godine u jednoj firmi u Dalasu, zaradio dobru penziju i sad se setka po svetu. Kaze svakih 6 godina mu se penzija duplira. Objasnjavao je on to meni kako funkcionise i da vise takve stvari ne postoje. Neka bolja vremena bila, cak i u Amerikama.

Nego da se vratim na ono zbog cega sam i poceo tekst. Duh i ukus Evrope. Sadrzan u malim stvarima, drugacijim standardima i stilovima. Ponuda pica kao sto su votka Finlandia, Baileys, i drugih napitaka. Kada sam seo i kada su nas prvi put posluzili picem trazih nemacko pivo. Sa jakim akcentom, dobih odgovor da imaju Warsteiner. Moze rekoh. Uze plasticnu casu (te su sad svuda iste), otrvori limenku, i nasu piva taman toliko da pena dodirne obod case. Kad popih prvi gutljaj tako me udari i prvi flesbek. Pravi evropski pilsner, taj ukus piva iz Srbije, koje smo pili ispred prodavnica i na blokovskim klupicama. Pio sam ja pilsnere i lagere i u Americi, ali nije to bilo to. Mozda je i do emocije, do ambijenta, jer je ovo na putu ka Evropi, ko zna, ali definitivno zbog necega je ukus drugaciji. Sledeci fles, iliti razlika – kada sipaju pice, Ameri ti prvo uzmu casu, napune ledom do vrha i onda naspu pice. Evropa – sve obrnuto. Uzmu casu, pitaju sta za pice i onda sipaju i dodaju dve, do tri kockice leda. Nekad ljudi naglase da zele led u sok ili vodu. Po ‘defalultu’ ako narucite vodu (gaziranu, obicnu) necete dobiti led. Takodje, gazirana voda je dosta drugacija, mnogo je manje gazirana nego americka. Verovatno jer su to ovde obicne vode sa dodatim ugljen dioksidom, a Evropljani vise piju mineralne vode sa veoma malo dodatog ugljen dioksida. Jedno od najvecih iznenadjenja je bilo kad su doneli rucak. Bila je opcija izmedju neke paste i govedine sa palentom i boranijom. Uzeh ovo drugo. I bilo je jako ukusno. A najvece iznenadjenje u celoj toj porciji je bilo – Lufthanza ima metalni pribor za jelo! I to sa sve ugraviranim “Lufthansa” na krajevima. Mislio sam da je to proslost u svim aviokompanijama. U americkim je sve plasticno, zaboravi da cete dobiti metalni pribor. A i sa stanovnistva bezbednosti, na koju se u SAD obraca mozda i prevelika paznja, to ne bi bilo po propisima. To mi je i dalo ideju da napisem ovaj tekst, jer mi je bilo prosto neverovatno da u 2018oj vidim u nekom avionu metalni escajg.

Skoro je u nekim novimana bio clanak “skandalozno” da se u nekoj vojvodjanskoj bolnici jos uvek koristi kasika ili noz sa nacistickim kukastim krstom ugraviranim u dnu kasike. A evo i dan danas imaju taj obicaj, i posle 80 godina.

lh
Lufthansa

Kada sam sleteo na Frankfurt aerodrom i proveo nesto vremena na njemu, vidi se evropski aeerodromi definitivno kaskaju za americkim. Po onome sto sam mogao da zakljucim iz perspektive korisnika, usluga na aerodromu u SAD je na mnogo vecem nivou. Frankfurt koji je kao jedan od vecih aerodroma u Evropi i Lufthanzin centar ima mini voz koji vozi ljude do terminala. Ima, ali kao da ga nema. Iako smo se vozili jedan deo vozom, opet treba citava vecnost kada se izadje iz voza da se stigne do kapije i aviona. Uopste nisam impresioniran tom organizacijom. Takodje, morao sam sa koferom da silazim niz stepenice da bi se doslo do aviona, nisu imali pokretne. I kada smo se peli u avion imale su obicne stepenice a ne tunel sto je opet znacilo da sam morao sa sve rucnim prtljagom da se penjem u avion stepenicama. To se na velikim americkim aerodromima ne moze videti. Jedna stvar koja je bolja kod Evropljana je ta da cak i na kratkim letovima kao sto je Frankfurt – Beograd imaju alkoholna pica i dorucak. Toga u SAD nema, hrana i alkohol se doplacuju na unutrasnjim letovima.

To su te male razlicitosti koje svetove cine drugacijim, a te razlike su ono sto je zanimljivo, sto nagoni ljude da putuju i da istrazuju, da upoznaju nove kulture i obicaje. I to je ono sto treba donekle cuvati, sto narodi (pogotovo manji) moraju da utuve da globalizacija i standardizacija gaze, neminovno, da se stari obicaji i kulturne razlike brisu i nestaju, i da to na neki nacin treba beleziti i cuvati, skladistiti od zaborava, u bilo kom formatu. Jer postojalo je na ovom svetu mnogo kultura i nacija a samo one koje su svoju kulturu belezile, i koje su stvarale neke monumente su se otrgle zaboravu i usle u istorijske sveske. Zato i kada odemo negde daleko, ne treba da nas je sramota toga sto znamo, i to ga sto je drugacije. Treba da smo ponosni na to i da pokazemo drugima, da oni nauce nesto o nama i da steknu novo iskustvo u ovom svetu slicnosti i standardizovanosti. Jer to je na kraju ono sto ce se prenositi sa kolena na koleno i biti svedok jedne kulture koje mozda vise nece biti.

20180927_130229
Srbija iz vazduha

 

 

 

Odnos prema praktikantima iliti intern-ima

Dok sam studirao Saobracajni Fakultet nisam mnogo ni znao o praksi. U pocetku skolovanja su to samo bili casovi. Tek pred kraj trece i u cetvrtoj godini pocelo je da se prica o praksi i kako treba da odemo da vidimo odredjena preduzeca. I da kao uradimo malo prakse jer bez toga ne mozemo da diplomiramo. Elem, taj rad se sveo na nesto veoma osnovno. Sve ovo sto pisem je bilo za period od 2005te do 2009te godine, a stvari su se nadam se sada promenile na bolje. Pa da pocnemo.
Kao student Vodnog Smera, mene su interesovale stvari oko luka, pretovara, kontejnera, optimizacije svih stvari vezanih za putanje brodova, tereta i slicno. Uvek mi je bilo fascinantno kad gledam emisije ili vidim slike velikih tankera ili kontejnerskih brodova koji prelaze okeane sa dragocenim teretom. Slusao sam price o velicini kineskih luka i koliko se tamo radi. Konacno kad je praksa dosla na red kod nas, vodili su nas u nekoliko preduzeca: Luka Beograd, Luka Pancevo, Luka Novi Sad, i PlovPut – drzavna firma zaduzena za odrzavanje i obelezavanje plovnih puteva izmedjuostalog.
Ne secam se tacno kojim smo redom obliazili te firme ali utisci koje sam tada stekao su ostali za ceo zivot. A u tom trenutku sam mislio da je to normalno. Mi smo za njih bukvalno deca koja su se, kako ide ona izreka, tek ispilila i sta mi znamo o poslu i o svemu, taj fakultet su samo knjige, a ne praktican posao, koji tek treba da naucis kad zavrsis faks.
Elem, Luka Beograd, dolazimo tamo, prolazimo kroz prostor gde bi trebalo da se vrsi utorvar, sve prazno. Nema ni jednog broda. Tu nesto razbacano, neki ljudi kao nesto rade, deluje dosta haoticno, tu je i neki inzenjer koji nas vodi i prica cemu koji kran sluzi. Posle su nas uveli u prostorije Luke, pricali nam malo cime se bave, malo o istoriji, sve to uopsteno, i delovalo je manje vise kao da ajde neko mora da odradi taj posao pa ajde da to zgovnamo danas i da ih otkacimo. Moj kolega je posle hteo da odradi praksu tamo, dosao par puta, ovi bukvalno nisu znali sta ce sa njim, pa su mu posle par dolazaka rekli, slusaj, mi mozemo da ti upisemo da si ti bio ovde 4 meseca na praksi, a ti ne moras da dolazis, jer nema ovde mnogo sta da se radi. Bice lakse i tebi i nama. Tako se taj deo price zavrsio.

lb
Luka Beograd

Takodje smo bili u poseti Luci Pancevo. Secam se da je blizu luke bila neka suma, sve neigradjeno i da je isla neka prica da tu planiraju neke dodatne terminale i da je to plan za buducnost. Cisto sumnjam da je ista od tih planova sprovedeno u delo. Dok smo setali kroz luku i dok su nam pokazivali cime se bave, vidimo mi neki magacin pun vestackog djubriva. Deluje kao da je stajalo vec neko vreme. A posto smo ucili na faxu da je cilj luke da teret minimalno stoji jer se tako maksimizuje profit i obrt, i ako se teret ne pokupi na vreme, neko ce da placa penale, pitamo mi jednog od zaposlenih koliko dugo stoji to djubrivo. Kaze on, a pa to stoji vec jedno 2 godine, to je neko trebao da pokupi pa nikad nije, a mi ne znamo sta cemo s njim pa eto tako to u tom magacinu drezdi. Iz toga sam skontao da iako postoje neke stvari koje si naucio, verovatno ih neces moci primeniti jer se eto posao tako radi i nema veze kako to utice na preduzece, jer jelte, preduzece je drzavno i sto bi se neko preterano trudio da unapredi bilo koji segment poslovanja. Nije njegovo.

pancevo
Luka Pancevo

Luka Novi Sad je jos i najbolje radila od sve tri koje smo posetili. Kad smo dosli tamo videli smo da ljudi imaju gomilu posla. Pretovaralo se nesto, neki dzakovi, dizalice radile, vidi se da su ljudi uposleni samo tako. Kroz pricu smo saznali da su tako zauzeti manje vise svaki dan i da im cak i fali kapaciteta da odrade sav posao pa nesto moraju i da odbiju. Kad je dosao red na pitanja nas studentarije, mi naravno pitamo oko poslovanja, da vidimo da li se primenjuje ono sto smo mi ucili da tako treba. Secam se da ima neka veza u smislu da jedan deo zarade luka treba da upotrebi za obnovu odredjenih masina i prosirivanje kapaciteta, nabavku nove opreme, i slicno. Manje vise da se ulozi u neophodne stvari da bi mogla da se zadrzi konkurentnost, poveca proizvodnja i slicno. A tadasnji direktor Luke Novi Sad nam kaze, vidite, nas treba da privatizuju. A sve sto zaradimo, zaradimo mi. Niko drugi. Tako da mi sve sto zaradimo ovde, mi nista ne ulazemo u bilo kakve delove ili nove kapacitete jer sto bi? Nas ce prodati i mi tu nista ne mozemo da uradimo. Sto bi mi ulagali u nesto sto ce da postane necije vlasnistvo i sto ce on da dobije onda vise. Ovako mi te pare koje preteknu delimo izmedju sebe kao dodatak platama. Bolje tako nego da ulozimo u nesto sto nece biti nase, i odakle sutra mogu da nas otpuste. Ovako nam bar nesto ostaje sa strane. Eto tako se brinulo o drzavnoj imovini, ljudi su mislili da je to njihovo da korsite dokle god moze, jer nikome polagali racune nisu. Nebitno sto oni nisu svoje pare ulagali da bi mogli da rade posao i prave profit. To se izgleda nikoga ticalo nije.

novisad
Luka Novi Sad

Naravno da im nije ni na pamet padalo da ikome ponude neku praksu. Sto se tice PlovPuta, oni su jos ispali najkorektniji. Vodili su nas na brod, pokazivali sta se i kako meri, vozili smo se Savom i usput su nam objasnjavali struku. Ja sam odradio nesto malo prakse (cini mi se ne mogu zasigurno da se setim, ali znam da sam isao u zgradu PlovPuta da radim neke zadatke i da crtam neke profile za jedan od casova koji sam imao), i imao sam dosta dobar odnos sa njima. Jedna njihova zaposlena je bila i nasa profesorka – drzala je jedan cas na Saobracajnom Fakultetu i cas je bio jako zanimljiv, dosta toga je bilo iz struke i vezano za trenutne projekte. Tako da jedina pohvala ovde moze ici profesorima koji su se potrudili da nas bar odvedu u te firme i luke, koji su kontaktirali te ljude i organizovali sva ta putovanja i izdvojili svoje vreme za nas.

DBTaOfyXgAASjDw
PlovPut Casopis

Moj utisak je bio da smo mi bili manje vise neki teret tim firmama, nesto sto su oni morali da trpe jer eto tako se mora pa ajde da odvoje malo vremena i preture i tu brigu preko glave. Niko od njih nije uvideo da mozda ima tu neki mozak koji bi se mogao iskoristiti za dzabe, ako nista drugo da mu daju neki svoj deo posla da olaksaju sebi radni dan.
Sada i drugi deo price.
U SAD sam zavrsio studije i zaposlio se pre jedno godinu dana. Firma nije velika, 500nak ljudi, i super je atmosfera. Ljudi su kul i spremni za druzenje i pricu. Jako je prijatno raditi sa njima. Elem, preko leta ovde firme primaju interns (iliti praktikanti). Oni su studenti i posto tokom leta nemaju casove, dosta njih to koristi leto kao mogucnost da stekne neko iskustvo u polju u kome studiraju i da zarade neke novce. Ta praksa, ili kako je oni zovu – Internship, je placena. Praktikanti rade recimo negde od kraja maja, pocetka juna, pa sve do polovine avgusta jer semestar pocinje u drugoj polovini avgusta. Postoje otvorene pozicije na websajtu kao za posao. Salju se aplikacije, konkurencija je velika. To je ozbiljna stvar. Svaka firma hoce sto boljeg kandidata, da im urade posao dobro i da prepoznaju najbolje kojima ce, ako se pokazu, ponuditi posao kad zavrse studije. Moja koleginica, koja ima 23 godine, je bila u ovoj firmi na praksi dva leta, i posle kada je zavrsila studije ponudili su joj posao.
Ja sam ove godine bio u prilici da vidim koliko firma ulaze u te studente koji dolaze, sta sve prave, koliko razlicitih dogadjaja organizuju i da ta organizacija za docek praktikanata je bukvalno trajala dva meseca. Pravili su se planovi gde da ih vode kad dodju, sta da im pokazu, sta da im pricaju o firmi, kako je firma pocela, istoriju, sadasnjost, vidjenje za buducnost. Vodili su ih po zgradi, gde je sta, ko je u kom odseku, imali prezentacije, ruckove, CEO i CFO iliti celo glavno rukovodstvo je pricalo sa njima i govorilo o firmi i buducim namerama. Cilj je bio da im se pokaze organizacija, sta se i kako radi, da se vidi nivo profesionalnosti i zelje za uspehom. Da se upute u stvari o tome kako kompanija funkcionise i sta treba da znaju u buducnosti ako se odluce da idu u konsultantske vode. Oni zele da pokazu najboljima od njih da razmisle o ostajanju u firmi posle studija. Oni zele najbolje od njih. Takodje to je veoma bitno za reputaciju kompanije. Posle ti studenti kroz pricu spominju kompaniju u najboljem svetlu ako je iskustvo dobro i onda ce mozda i drugi dobri kandidati da se prijave da rade za njih. Sve je to povezano. Iskreno, bio sam jako iznenadjen tim odnosom prema studentima. Ja na to nisam navikao. Ja sam navikao da se oni ili ignorisu ili da im se uvali posao koji niko nece da radi, nesto mehanicki bez obzira na njihove zelje sta bi oni radili. Ovde su sve nas pitali da li imamo neki posao da damo njima, a oni su takodje konsultovani na cemu bi najvise voleli da rade, pa su na osnovu toga i podeljeni prvi zadaci. Svako se pitao i na kraju se nasla kompromisna resenja. S pocetka mi stvarno nije bilo jasno sto se toliko neko cima oko studenata, ali posle nesto mozganja shvatio sam da firmi to ide u korist. Postuju kvalitetnu radnu snagu, i zele da zadrze dobar kadar. Jer ovde ima mnogo prilika i mogucnosti. Pogotvo za americke gradjane jer njima ne treba nikakvo sponzorstvo za vize i ostalo. Ako zavrse skolu za oblast kao sto je inzenjering odmah ce naci posao. I verovatno ce moci i da biraju gde bi zeleli da odu. I bude mi zao sto ja nisam imao takvog iskustva u Srbiji, sto nije postojala neka zelja od tih kompanija tamo da traze tek svrsene studente, da im pokazu da zele da zaposle novi kadar i da nam prenesu znanje. Ja, a i neke moje kolege su se nakupile samo negativnih stvari po tim toboze pokusajima prakse.

Da ne zaboravim i sluacaj jedne moje drugarice koja je zavrsila Master na Avio Smeru, poslala 50+ aplikacija za posao u Srbiji i niko joj se javio nije. Niko na email nije odgovorio. Osnovna je kultura da se odgovori na email bio to pozitivan bio negativan odgovor. Zato je ubrzo posle toga zavrsila u Americi na daljim studijama.

Reklamiranje Istorije

Davno nista ne napisah, a za to vreme svasta se nesto izdesavalo. Preselio sam se u drugi grad, u Teksas. I dok smo putovali iz Novog Meksika, a putovali smo kamionom (nesto velicine tamića kod nas) vidi se koliko je Teksas velika drzava. Zapadni Teksas kroz koji smo prvo prosli je vecinom ravnica. Od El Pasa, gde smo usli u Teksas, pa narednih 200 milja, sve sto se vidi okolo su polupustinje, neke farme, i one masine sto kljucaju naftu. Ne mogu sad da se setim kako se zovu na srpskom. Posle toga polako krecu neke naseobine, manji gradovi, dok se ne dodje do ogromnog metropleksa Dallas-Forth Worth, koji ima oko 7 miliona ljudi. Inace, put od El Pasa do Dalasa traje oko 9 sati voznje autoputem.
Dallas je klasican americki grad, sve golemo, kola i puteva kolko oces, imaju neki solidan gradski prevoz (sto je vec retkost), distrikti gde su kancelarije, delovi gde su klubovi/barovi, delovi sa skupim kucama, i stanovima za iznajmljivanje. Manje vise klasika. Dallas je neslavno poznat po tome sto je ovde ubijen predsednik Kenedi. Ubijen je u centru Dalasa, i do relativno skoro je postojao znak ‘X’ na mestu gde su ga upucali, tj. gde su kola bila u tom trenutku. Medjutim, zbog zagusenja saobracaja i sigurnosti turista znak je uklonjen – ljudi su bukvalno izlazili na ulicu i slikali se sa znakom ‘X’. Bez obzira ima li kola ili ne, tako da je na kraju morao biti uklonjen da neko ne bi nastradao. Sada tu ima spomenik na ubistvo i muzej na sestom spratu hotela jer ga je ubica ubio iz sobe sa tog sprata. Sve sto su mogli iskoristili su da ostane sto upecatljivije secanje na dogadjaj. Iako je bio los. Da se ne zaboravi. Moze se reci da je od svega toga napravljena neka vrsta atrakcije zbog koje vredi posetiti Dalas. Naravno to je samo jedna od raznih zbog kojih treba doci u ovaj grad.

 

20170329_185812.jpg
John F. Kennedy Memorial Plaza, Dallas, TX

 

 

Ja sam danas odslusao audio knjigu na youtube od Jovanke Broz. Ona je pricala sa nekim novinarem nekoliko godina, i na osnovu toga prvo je izasao feljton u novinama, pa je onda oformljena knjiga jer je bilo dovoljno materijala. Knjiga nije velika, odslusa se za 5, 6 sati. Izmedjuostalog, zena prica o dogadjajima od zavrsetka Drugog Svetskog Rata pa do danasnjih dana. Prica kako je bilo ziveti sa Titom, i o velikim drzavnicima iz tog vremena. Prica o Pokretu Nesvrstanih, poklonima od stranih drzavnika, prepiskama, Uzickoj 15, i o mnogo dokumenata. I kako je, kad je Tile umro, izvrsena premetacina stvari u toj kuci gde su ziveli. Odneseno je gomila materijala, otvoren sef i pokupljeno sve i svasta, a ona je prebacena u neku drugu kucu, gde je bila do kraja zivota. Generalno je ostavljena bez ikakvih stvari, bez penzije (iako je bila neki potpukovnik JNA po cinu), i davali su joj neku crkavicu. Dokumenta, artefakti, i gomila ostalih vaznih svedocanstava o tom vremenu su ko zna gde, i samo neki fragmenti se mogu naci u Kuci Cveca i po povremenim izlozbama. Cak su i fotografije pokupili.
Sto ja pricam sve ovo? Ne pricam zbog tuznog zivota Jovanke, tuznih sudbina ima kolko neces. Na sve strane. Pricam o pristupu zaostavstini i dogadjajima koji su sacinili jedan istorijski period. O pristupu dve razlicite drzave toj materiji. U Americi se gleda da se iskoristi bilo kakav delic istorije da se napravi atrakcija. Kod nas se gleda samo kako da se baci pod tepih i sto brze zaboravi. Da se ne misli na ta vremena o kojima svi imaju drugacije misljenje i o kojima se ni istoricari ne mogu sloziti. Ta zemlja je bila reprezentativna u svetu. Imala je ime, i znalo se za nju. Umesto da se od svega toga napravi tura, po Beogradu, da se reklamira, da se prodaje ovim nesvrstanim zemljama da dolaze da trose pare, pa im usput prodas i nocni zivot grada, autenticnu kuhinju, Avalski toranj i ko zna sta jos. Mozda i ture helikopterom. Na kojim mestima su bili vazni sastanci, Sava Centar, itd. Dok je jos bila Jovanka ziva, moglo bi sigurno da se pravi za neke VIP novce da ona prica ljudima o odredjenim dogadjajima iz proslosti. Autenticna licnost ti prica iz prve ruke. Neprocenjivo. Ljudi se pale na svakave stvari, a za to bi postojala sigurno tona interesovanja. Da ne pricam kako bi to moglo lepo da se poveze sa istorijom Kraljevine, pre Drugog Sv. Rata – balkon gde su ubijeni Aleksandar i Draga, itd, itd.

 

1200px-Grob_Josipa_Broza_Tita
Kuca Cveca, izvor: Google

 

 

Naravno da nista, ili veoma malo toga je iskorisceno, nju su bacili u zapecak, gde je ostala do smrti. Da ovog novinara nije bilo, ni ovoliko ne bi zabelezeno ostalo. Nikako ne mozemo da shvatimo da nije bitno kakva je ta istina bila, i kakva su bila vremena, dok god moze lepo da se uvalja proizvod. Mozemo bukvalno da pokupimo i prekopiramo americki model prodavanja istorije. Da se izloze svi ti spisi, fotografije, neki originalni vazni dokumenti sa potpisima, da se napravi dobra prica, da se jednom u par meseci organizuje neka dodatna originalna tura. SAD i na tako malo istorije u odnosu na nas napravise sve i svasta, a mi od toliko istorije nista. Ni taj nesrecni Narodni Muzej u centru grada ne mozemo da osposobino ko zna koliko godina. Ja se recimo ne secam kada je Narodni Muzej poslednji put bio otvoren. Ima ona izreka, kako bese ide, kako se odnosis prema svojoj istoriji takvo ti je stanje i u drzavi. Izgleda da je nazalost istinita.

 

16.01.2012.
Narodni Muzej Beograd, izvor: Google

 

 

Kako je zavrsiti PhD (doktorat)

Konacno je gotovo. Posle 4 godine i 4 meseca, zavrsena je misija. Sad obicno ide pitanje kako je bilo, a ima i onih koji pitaju, sta mislis da li treba da radim PhD?

Bilo je interesantno. I naporno. I zanimljivo. I tesko. I dosadno. I uzbudljivo. I iskustveno. Kad sam poceo ceo ovaj proces, znao sam da hocu da odradim PhD, ali nisam tacno znao zasto. Jednostavno sam osecao da treba to da odradim to iz nekog razloga. Zavrsio sam master na Floridi, na Univerzitetu blizu Atlantske obale. Posle zavrsetka Matera, prvo sam trebao da odem u Jutu, u Solt Lejk Siti na doktorat, dobio sam i pismo da sam primljen, poceo da gledam stanove online, sta ima u okolini, kako cu se uklopiti, medjutim mentor mi se preselio u Las Cruces, pa tako zavrsih u pustinji. I tu dolazimo do jedne od stvari – bitno je odabrati dobrog mentora.
Picture1
Nekad covek nema mnogo izbora, mora da ide sa onim sto mu je dato. Ako ima izbora, treba gledati neku zlatnu sredinu. To znaci da ne bude neki ludak koji ne spava i ubija se od posla i od istrazivanja, ali opet i da ne bude neki blejac koga nista ne interesuje i samo gleda kako ce da otalja posao i da npr ode u penziju sto pre. Tokom mojih postdiplomskih studija u SAD sam iskusio dva dijametralno suprotna pristupa. Moj mentor na Master studijama je bio veoma precizan i forsirao je mnogo posla, jer je posla bilo. Moglo je da se desi da email stigne u nedelju, a stvar je trebala da bude gotova za ponedeljak. On je bio i ostao radoholicar, jer jednostavno voli to cime se bavi. Moj mentor na doktoratu je bio laid-back, i nije mnogo pritiskao. Ostavljao je na studentima da smisle kako da odrade posao i kako da oblikuju i pocnu svoja istrazivanja. On je bio tu da se prodiskutuje sa njim, i to je covek koji voli da prica. Mogu da dodjem kod njega da ga pitam nesto na pet minuta i ostanem u kancelariji pola sata do 45 minuta. On ima mnogo iskustva ali nece mnogo da se upetljava u istrazivanje za koje imas ideju i za koje mislis da bi moglo da upali, da se objavi i da se uspesno studije privedu kraju.

Takav pristup je i dobar i los. Sa jedne strane, tajpristup te pravi nezavisnim istrazivacem, nauci te da razmisljas sam sta i kako dalje i da imas samopouzdanja u ono sto radis. Da gde god predstavljas svoj rad, naucis da ga argumentovano branis. Ali s druge strane moze da ti izazove osecanje ‘bleje’, i onda si u problemu jer neki ljudi funkcionisu po principu daj mi posao da uradim i bice gotov. Ali ako mi kazes odoka, radi kako ti mislis da treba i napravi neki svoj tempo koji ces da pratis, onda to moze da se protegne u nedogled.

PhD nije nista drugo nego trening. Trening za istrazivaca. Tera te da se pronadjes u nekoj oblasti i da u toj oblasti napravis neki doprinos. Taj doprinos ne znaci da treba da dobijes Nobelovu nagardu za svoj rad, nego da doprineses nauci sa jednim malim delom. Jedna recenica koju svi ponavljaju glasi: “Treba da napravis neko istrazivanje u odredjenoj oblasti koje ce ti otvoriti put u buducnosti da istazujes dalje”. Doktorat je trening za istrazivaca koji ce najverovatnije tek posle dobijene titule da napravi neke fine rezultate u naucno-istrazivackom svetu. Ili bi bar trebao. Retko ko tokom doktorata napravi superkul radove jer  nema dovoljno iskustva i znanja. Tek kasnije, a delimicno zahvaljujuci i stecenom treningu, osoba napravi neki ‘breakthrough’. Posle zavrsenih studija ljudi nastavljaju da istrazuju u oblasti na kojoj su doktorirali. Nekima vise ta oblast nije zaniljiva pa se prebace na neku drugu uskostrucnu. Ali naravno, ostaju u svojoj disciplini.
Picture2
PhD ne znaci da je osoba super pametna, samo znaci da je spremna da odvoji dovoljno svog vremena i da sedi dovoljno dugo na stolici da bi istrazivanje privela kraju i dobila tu titulu. I da je spremna da zivi u ‘siromastvu’ to vreme, ili sa veoma ogranicenim resursima (ako sam sebe izdrzavas). Nekad se dobije projekat na kome se radi i od projekta se finansiras, i projekat ti sluzi da otkrijes nesto novo, da postavis neku teoriju ili da napravis istrazivanje i ispitas neke nepoznate terene, da vidis kako bi neka ideja bila primenljiva u praksi.
Generalno, postoje dve vrste doktorata: onaj koji radis kroz radove – napises nekoliko radova i saljes u casopise/na konferencije gde se nadas da ce rad biti prihvacen, i posle toga skupis sve to na gomilu u jednu knjigu i eto ti doktorata, i onaj koji radis kao knjigu – jedan obiman projekat, koji posle objavis kao jedan ili dva rada u casopisima. Ja sam radio prvu opciju, kroz radove. Nikad ne znas kako ce rad da ispadne, sta ce biti sa eksperimentima. Racunaj da ce se raditi vikendi cesto, da je normalno da ti treba mesec dana vise da odradis nesto sto si mislio da ce da uzme manje vremena, da dosta stvari nece da podje putem kojim su planirane. Uvek ima neki problem koji izadje na videlo i koji treba da se doradi i sredi da bi rad valjao. Iziskuje posvecenost i zivce. A pored tih radova i istrazivanja, ti moras da radis na gomili drugih stvari – da ides na casove, radis domace za casove, da budes teaching assistant ili research assistant (asistent za casove ili za rad na nekom projektu), a sve to uzima vreme. Tako da doktorski student najvise vremena za rad na svojim projektima (radovima) ima tokom leta i tokom zime, kada nema semestara i kada moze da se koncentrise na svoju disertaciju. To naravno ne znaci da tokom regularnih semestara (prolecni i jesenji) ne radis apsolutno nista na svojim radovima – da, radis, samo imas dosta manje vremena da odradis ono sto trebas za sebe.

Picture3

Zbog gomile razlicitih stvari koje treba da uradis PhD je naporan i moze da bude stresan, jer je potrebno mnogo truda da se sve to zavrsi na vreme i da ne kasnis na bilo koju stranu. Evo i sad kada sam konacno gotov sa svim obavezama, i dalje imam osecaj da treba da odem u kancelariju i da uradim jos nesto, a nema nista da se radi, sve je gotovo. Navika. Zena me je ponekad pitala da li ja toliko volim kancelariju kad nekad i vikendima idem tamo. Meni je lakse da odem u ofis ujutru, napravim sebi kafu, ponesem nesto za jelo i polako krenem da radim, Neki ljudi vise vole da rade od kuce, tako im vise prija. Ja sam tip koji voli da ode u ofis, jer se osecam da je to radna atmosfera. Kuci imam mnogo stvari koje me odvlace od posla – citanje knjiga, pa da se baci pogled sta ima u frizideru, pa da popijem kafu na terasi, pa da pogledam nesto levo sto sam zaboravio da treba da vidim, itd itd. Da, i u ofisu imam internet i mogu da citam i pretrazujem razne zanimljivosti koje nemaju veze sa poslom, ali nekako kad sam tamo, znam da treba da odradim to i to i tako mi je jednostavno lakse da privedem kraju nesto sto sam zapoceo. Tako ja funkcionisem.

Picture4

PhD se ne radi da bi imao tu titulu, nego da, ako si zainteresovan za istrazivanje u jednoj oblasti, steknes trening i posle toga nastavis da radis na istrazivackim projektima. Ako ne nastavis neki istrazivacki rad, onda taj PhD i nema neku vrednost, da imas titulu, ali nisi morao da se patis tih 3 ili 4+ godina da bi dobio tu titulu. Iskustvo mozes steci i u industriji i posle nastaviti ka visim stepenicama. Dobra stvar kod doktorata je sto kroz taj trening steknes jako dobro kriticko misljenje, jer konstantno preispitujes ono na cemu radis. Uvek je prisutno ono – da li je dovoljno dobro, da li je ovo vec neko odradio samo ja nisam nasao da jeste, da li ce na kraju imati smisla, a sta ako sam nesto prevideo pa tek posle shvatim da je to kljucno…Takodje, na radove koje radis i koji se salju na pregledanje, dobijaju se komentari od kriticara, ljudi koji su u struci i koji znaju dosta o tome. Nekad ti komentari mogu da budu veoma vredni da uvidis sta je klimavo i gde bi mogao da doradis jos neki deo. Ti komentari mogu da budu veoma vredni za uspeh rada na kraju.

To sto se desava sa plagiranjem doktorata, u Srbiji i u svetu, je totalno nepotrebno i veoma glupo. Za doktorat treba vreme, treba da se sedne i da se radi, i on se radi da bi nesto naucio i zato sto volis to cime se bavis. Vidi se ako se zgovna, ako je istrazivanje plitko, ako je radjeno samo da bi se dobila ta titula i da te ne zanima ono cime si se bavio u njemu. Ako kopiras tudje stvari i stavljas da su tvoje, ako krades ideje i prepisujes sta je neko radio, onda ne napredujes. Samo ostajes tu gde jesi a to sto si isprepisivao ce se kad tad provaliti, jer sa dostupnoscu interneta, alati za otkrivanje plagijata su veoma napredovali. Ne treba ti PhD da bi neko rekao vau vidi ga ovaj pametan, uspesan, svaka cast sad vise nista ne mora da radi to je to. Pare mozes da napravis i bez skole, biznis mozes da pokrenes i bez skole, mozes da priucis sebe online i radis na idejama kojima bi razvio ono sto volis. Sad ako bas neko zeli da predaje na univerzitetu, za to mu treba 🙂
Picture5
Sve u svemu, potrebna je odlucnost, volja, zelja, upornost, malo srece, solidan mentor, dobra samoorganizacija svog vremena, ideja, saradnja, prihvatanje kritike kao dobre stvari, plan, ucenje na greskama i trud da se ne ponove, mnogo citanja, pisanja, brisanja, pisanja, iscekivanja rezultata, vremena, i odricanja. Naravno, potreban je i odmor, jer mozak nekad nece da procesuira informacije na pravi nacin ako se s vremena na vreme ne ode negde da se napune baterije. A svako ima svoj nacin kako da te baterije napuni, da ga voze dalje. Na kraju, osetio sam se kao da sam veliki teret skinuo s ledja, i osetio sam se bas srecno sto sam isterao do kraja ono sto sam zeleo. Pa da se malo okrenem nekim drugim stvarima.

Dobrodosli u Republiku Vucicevac

Eto. Izbori gotovi. Desilo se ono sto je bilo ocekivano. Gospodar je ostao gospodar jos 4 godine. Sada samo na visoj poziciji. I posto je vedrio-oblacio prvo kao Prvi Potredsednik Vlade, pa kao Premijer, sad ce bogami jos vise kao Predsednik. Em sto ce da bude i na svim televizijama non stop jos vise (ako je to uopste moguce), sad ce da postavi i svog premijera. Kapiram da ce to da bude Ivica Dacic, logicno.

Tako da ce nam drzavu voditi ljudi koji su devedesetih bili glasnogovornici ratnih pohoda i koji su uspeli da upropaste i ono malo dobrog sto je bilo preostalo posle raspada drzave. I naravno da smo mi moralni pobednici, sa oko 200,000 raseljenih Srba do 1995, a o 1999. necu ni da pricam. A kako se opravdati za sve to? Pa lako, kazes da je sve to strani faktor, placenici, teli da nam rasture zemlju, sta smo mi tu mogli. Mada, u poslednje vreme ne mora vise ni da se pravda, ljudi progutaju sta bilo. I zaborave. I to je mozda i jedna od najvaznijih stavki. Zaboravlja se.
Poslednjih 20+ godina su na vlasti i oko vlasti isti ljudi, oni koji lazu i obecavaju po potrebi. Oni koji sredjuju puteve pre izbora i popravljaju po zgradama sta treba pre izbora. Pa onda opet kad dodju sledeci izbori. Tako da se kod nas ozbiljni gradjevinski radovi izvode na svake 2 godine. Posto imamo i parlamentarne izbore. Dobro, bar se nesto radi. Da ne kukumavcemo mnogo.

Za malo popravki, litar ulja, kilo secera, par konzervi necega se kupuje glas. I za sendvice, voznju autobusom, dnevnicu od 10 evra. Eto. Toliko vredi demokratija. Moze da se kuka koliko se hoce, da je bilo neregularnosti, da je ovo namesteno, da je visa sila zakazala, da nije sve izbrojano, da eto ljudi nisu stigli da izadju. Nista to ne vredi. Istorija ce biti napisana od strane pobednika, kao i uvek do sada. A posto narodu ocigledno odgovara kako zivi i kuda buducnost te nesrecne drzave ide super. Nista bolje i ne treba izgleda. Vlast kakva je bila do sada odlicna je. Kako je vecina onih koja je izasla rekla. Njima odgovara da rade za 20,000 hiljada dinara (u juznim krajevima pitanje da li je i toliko), da nemaju osnovna sredstva za zivot, da se afere zataskavaju, da ne postoji nezavisno sudstvo niti nezavisna policija, da se veruje jednom coveku na rec, da se otvaraju fabrike sa sumanutim donacijama strancima, i da se obecava robovska radna snaga poslodavcima, da se pretvaramo u evropsku kinu, da svake godine procenat ljudi koji ode iz drzave raste. Sve je to ok.

I nek se onda niko ne pita zasto su ljudi otisli iz Srbije i zasto ne planiraju da se vrate. Ja sam otisao pre skoro 7 godina i mislio sam da ce za 2 godine biti malo bolje, taman da zavrsim neku skolu pa da se vrnem da primenim znanje. Dzaba, Ni posle 7 nista nije izglednije. Sve izgleda sumorno. Mnogo ljudi znam koji su u inostranstvu i koji vise ne planiraju da se vracaju. Svi oni prate desavanja, onaj ko je blizu glasackog mesta i glasa ali to je to. Ti ljudi ne doprinose ekonomiji Srbije nego neke druge drzave, porez placaju u inostranstvu, pdv placaju u inostranstvu. A dosta Srbije zivi od doznaka iz inostranstva. Neke procene su da se u Srbiju slije oko 3 milijarde dolara i to salju ljudi koji rade u inozemstvu svojim porodicama. A koliko su strane investicije u Srbiji godisnje? Ne verujem da su 3 milijarde. I tako cemo da kotrljamo do ko zna kad. Vlast ce da prica kako je sve super i sjajno, narod ce da negoduje i da na kraju izabere isto, ljudi ce i dalje da odlaze, na to se nece obracati neka velika paznja, sve dok u jednom trenutku ne nastane ogroman procep izmedju mlade i stare populacije. A desice se. Kada drustvo na pitanje ankete: Gde vidite sebe u buducnosti? odgovara sa U inostranstvu, znaci da nesto ne valja. Zato sto smo se unazadili srecnim devedesetima, ne mozemo da dostignemo bilo kakav ogroman standard. Ali trebamo da gledamo da postajemo transparentni, da unapredjujemo svaki deo drzave i drustva, da budemo obzirni prema drugim narodima, da odlicimo ocemo li Rusiju ili Evropsku Uniju, ili ni jedno ni drugo, a ne da pokusavamo da izigravamo Tita i nivelisemo izmedju istoka i zapada jer se takva situacija vise nece ponoviti. Svaki trenutak u istoriji ima svoje zasto i zato. I nema smisla pokusavati ga ponavljati, pogotovo ako su prilike previse izmenjene. Ali niko ne zeli da cuje da tek za 20 godina moze da bude bolje, a ne za 2, pa za 2, pa za 2, pa za 2. Uostalom sta je to bolje? Sta definise bolje? Tesko da ce bilo ko biti ikada zadovoljan. Gde god da si moras da radis, da se cimas, trudis, unapredjujes, i odrices nekih stvari. Svakome uvek nesto fali jer uvek ima nesto iznad sto ne mozes da priustis. A mozda bi hteo da probas. Tako za sada svet funkcionise. Ali ako vidis da je cilj ostvariv, da napredujes, da sa svakim novim poslom ide nesto na bolje i vise, da postoje mogucnosti i da ce nego da postuje tvoje znanje i iskustvo a ne samo tvoju stranacku pripadnost, onda ces se truditi jos vise. Ako ne vidis, samo ces gledati kako da nesto zgovnas, skarabudzis, jer znas da ionako nema neke velike svrhe polomiti se od posla. Neces biti nagradjen, niti ce ti to ista vredeti za napredovanje. Naravno izuzetaka uvek ima, ali ovo je moje opste misljenje.

Zato ce nam ostati ljudi koje nije sramota sto su plagirali svoje doktorate, sto su svojim nemarom ugrozili ili ugasili tudje zivote, sto ako imas dovoljno veza i konekcija neces ni za sta odgovarati, sto novine mogu da izazivaju strah i paniku u narodu a niko nece ni prstom maci da ispita o cemu se radi jer je to vladino glasilo. Slobodane Milosevicu dobrodosao. Sve ono protiv cega smo se borili da ne dodje opet doslo je. I tu je da ostane jos bar 4 godine. I zato se vecina nas koji smo otisli verovatno nikada nece vratiti.

Washington DC (District of Columbia)

Bili smo u Washington DC-ju! Standardno, vec nekoliko godina idem na najvecu konferencuju u saobracaju, Transportation Research Board. Svake godine isto, uvek u Januaru i uvek u glavnom gradu. I svake godine jedva cekam da idem, sto zbog konferencije, prezentovanja istrazivanja i vidjanja ljudi od kojih neke vidim samo tada, do toga da jedva cekam da prosetam ulicama Washingtona. Ove godine je i moja zena prvi put isla sa mnom i odusevila se. Ja sam pricao da ce joj se grad verovatno svideti jer podseca na evropski stil gradnje, ima dosta fasadne cigle, kafici, restorani, i razni drugi biznisi su na svakom koraku, jednostavno grad! Posto sam poslednjih 6 godina ziveo u malim americkim gradovima, pravo je osvezenje kad setas pa mozes da vidis gomilu ljudi na ulicama i svakakve prodavnice i razne zanimljovosti. Takodje, Washington je pun svetkih institucija kao sto su Svetska Banka, Medjunarodni Monetarni Fond, razne ambasade, predstavnistva kompanija i slicno, sto mu daje neku dodatnu car.

20170112_145457
Cathedral Street – ulica koja povezuje Zoo vrt i Nacionalnu Katedralu

Iako na maloj povrsini, ima dosta parkova i zelenila a najveci deo pod zelenim povrsinama je onaj gde je Bela Kuca. Zove se National Mall iliti Nacionalna Aleja. Pored Bele Kuce u okolini su Washington Spomenik, veliki stecak koji je ujedno i najvisa gradjevina. Sve zgrade moraju biti nize od njega, tako da tamo nema oblakodera, kao na primer u Njujorku. Takodje u neposrednoj blizini su i Lincoln Memorial, Thomas Jefferson Memorial, Constitution Gardens, Vietnam War, Korean War i World War II Memorial, US Capitol i puno muzeja. Muzeji su u sklopu Smitsonijan Nacionalnih Muzeja i besplatni su. To mu dodje kao promocija nacionalne kulture i istorije. Mi smo obisli muzej Africko-Americke Istorije koji je otvoren ove godine, Muzej o avionima i letovima u svemir (Air Space Museum), i Prirodnjacki muzej. I stvarno su super. Pomislio bi covek, to sad besplatno, ko zna na sta lici, ali ne – muzeji su profesionalno odradjeni, ima dosta interaktivne grafike i u svakom moze bez problema da se provede 3 sata i vise da bi se sve obislo. Jedna zanimljivost koja mi ostala u glavi je da su kolonizatori transportovali oko 12 miliona ljudi iz Afrike kao roblje, sto u Juznu sto u Severnu Ameriku.

 

20170112_191725.jpg
Washington Momument, najvisa gradjevina u gradu

Takodje smo obisli Nacionalni Zoo Vrt (isto besplatan), videli pande, dabra, kobre i ostale zmije, morske lavove, obicne lavove i jos gomilu raznih zivuljki. Trebalo nam je jedno 3 sata da prosetamo da bi skoro sve obisli. Ima bas dosta sadrzaja. Posle toga smo se prosetali od Zoo vrta do Nacionalne Katedrale, trece najvece u Sjedinjenim Drzavama. Setali smo kroz kraj sa mnogo lepim kucama, kroz ulicu koja se simbolicno zove Cathedral Street 🙂 Bilo je super prosetati i videti kucice ko iz filmova. Katedrala je ogromna, i ovo je prvi put Danijeli da je bila u katedrali. I svidelo joj se. Sto ja kazem, zamisli ljude pre nekoliko stotina godina, dodju u tako neku ogromnu gradjevinu, gledaju one stubove, slusaju orgulje, sve to izgleda kao da nije bas deo ovog sveta, i veoma ozbiljno, kako onda da ne veruju u Boga i njegov gnev. Zna crkva kako da se kontrolise masa. Ali arhitekturno je predivna. Ima i veliko dvoriste i mnogo zelenila okolo i stvarno je oaza u moru betona i zgrada po centru Washingtona. Odatle smo otisli u Georgetown, stari deo grada gde je smesteno nekoliko univerziterta. Jedan od njih je imao nekoliko starih zgrada koje su izgledale kao Hogwarts iz Hari Potera. U tom delu je smesteno i dosta radnji sa poznatim robnim markama. Spustili smo se bili i do reke Potomak (Potomac River) gde je bila neka mala plaza i gde leti ima fontana. Sad preko zime je bilo samo montirano klizaliste.

20170112_162252
Georgetown University, ili kako ga D i ja zovemo – Hogwarts University

Odatle smo otisi do Linkolnovog Memorijalnog centra koji je otvoren 24 sata. I videli coveka kako trci oko zgrade, dzogira. Inace, ljudi koji dzogiraju ima bas puno. Malo malo pa vidis nekog kako trckara ulicama. Izgleda da je ta svest o pokusavanju da se linija odrzava visoka. Linkoln je poznat po tome sto je ukinuo ropstvo i imao veoma napredne ideje za to vreme. Odatle smo prosetali do Vietnamskog Memorijalnog dela, koji je crna ploca sa imenima nastradalih. Odatle do jezera i tkzv Constitutional gardens i onda do Memorijalnog centra Drugog Svetskog Rata.

20170112_185013
Poznato iz filmova? Vietnam Veterans Memorial Wall
20170108_151100
Museum of African American History, otvoren Septembra 2016te

Da, to jeste dosta setnje, za tih nekoliko dana smo pregazili jedno 70tak kilometara. Ali dosta smo se vozili i Uber-om i Lyft-om i javnim saobracajem (ima i metro). Uber je verovatno svima poznat, ali Lyft je malo manje. To je takodje komanija koja razvozi putnike, a sve se zavrsava preko aplikacije. Na primer, Uber daje 15 dolara da se iskoristi na prvu voznju, kada se instalira aplikacija, a kada nekome posaljete pozivnicu, a on prihvati i instalira Uber, dobijes jos 15. Lyft daje 10 voznji po $5 off, tako da to ukuno dodje na $50 off  ukupno. Za pozivnicu nekome ko prihvati i instalira dobija se jos 20 dolara. A posto Washington nije nesto veliki u povrsini, nama su voznje bile u proseku dva tri kilometra dugacke sto nas je sa popustom od $5 dolara kostalo na kraju oko dolar dva po voznji. Generalno Taxi kompanije su zastareo nacin voznje u ovim uslovima i jedno 50% skuplje. Da, kada se naruci vozili, ukuca se odakle dokle se ide, i cena vam izadje na ekranu telefona. On moze da vas vozi preko koje god rute hoce, samo ce trositi gorivo. Tako da nema onoga, e sad cu ja tebe od Aerodroma Beograd do Bloka 45 da povezem preko Surcina, Autoputa, Brankove ulice pa onda preko Sava Centra i Buvljaka do kuce. Ovde je to muljanje sa ljudima koji ne poznaju rute iskljuceno. Kada se zavrsi voznja ima opcija da se ostavi baksis i sve ide preko kartica elektronskim putem. Nema kesa. Da, tip za Uber ne postoji. Vozila su jako uredna, neka i visoke klase (npr. Hyundai Genesis), a vozaci su prijatni, neki imaju i posluzenje, cokoladice, vodu, punjace za android i ajfon, osecas se kao u svojoj fotelji. Veoma prijatno iskustvo, a posto nam je ovo bilo prvi put da koristimo Lyft, imali smo i dosta popusta.
Kroz muzeje u gradu moze da se nauci kako se prezentuje istorija i kultura jedne nacije. Ne mogu da ne pomislim na nas nesrecni Narodni Muzej u Beogradu koji je zatvoren vec toliko godina da se ja ni ne secam kad je poslednji put bio otvoren. Ako nesto imamo, to je istorija, i to gomila istorije, i bez veze je ne iskoristiti to da se privuku i domaci i strani turisti nekom interaktivnom grafikom. Sve u svemu, Washington je jedan od najlepsih gradova za posetiti u Sjedinjenim Drzavama!
P.S. Mene je nerviralo ovo sto uvek mora da se kaze DC na kraju ali postoji i savezna drzava Washington, pa moze da dodje do pometnje u razgovoru.

 

20170112_122030
Lepotan iz Zoo vrta

 

Juzna Florida

Svako moze da kaze da je bio negde, ziveo, letovao, video, ali uvek ima jos. Sa bilo kojom drzavom, pa cak i iz one koje si, uvek ima nesto sto nisi stigao da vidis. Cak i vecim gradom. Ima delova koje jednostavno ne znas, jer nisi imao potrebe ici tamo. Tako se ja osecam uvek kad odem na Floridu.
Na Juznoj Floridi sam ziveo i studirao od Avgusta 2010, pa do Decembra 2012. Kasnije sam dolazio 3 puta na odmor, svako leto po dve nedelje. Vratismo se ja i zena pre jedno dve nedelje sa ovogodisnjeg odmora. I svaki put otkrijem nesto novo. Dok sam studirao radio sam za mentora u isto vreme i nisam imao mnogo vremena (a ni sredstava) da obilazim i pronalazim lepe krajolike i turisticke atrakcije. A verujte mi, tamo ih ima gomila. I dalje nisam uspeo sve da obidjem, jer uvek ima jos nesto. Drzava koja vecinom zivi od turizma i pomorandzi. Iako je prva asocijacija Majami, to je samo jedan mali delic onoga sto Florida nudi. Majami je indijansko ime i znaci ‘ljudi odozdo’, juznjaci.

20160810_153157

Key Biscayne, ostrvo kod Majamija

Namerno potenciram Juzna, u ovom tekstu vecinom akcenat na istocni deo, zato sto je severni deo dosta drugaciji. A posto je u obliku drske (pan handle), treba kolima dosta da se covek izvuce sa juga i ode na sever. Recimo od Majamija do Talahasija (glavni grad koji je na severu), treba oko 7 sati voznje, ili sat i po avionom.

Florida je po povrsini duplo veca nego Srbija, a ima oko 20 miliona ljudi. Sve sto je napisano se prvenstveno odnosi na jug. Jedna zanimljivost. Culi ste za Sankt Peterburg? Da? Gde je? Rusija? Samo tamo?
Florida je mocvara. Ogromna mocvara. Taj mocvarni deo se zove Everglejds. Ima gomila zivotinjskih vrsta, od kojih su napoznatije aligatori, zmije, razne vrste ptica, iguane, i gomila raznih gustera. Sve naseljeno je na obalama, pa kako se broj stanovnika povecava, tako se uzima od mocvare i gradi. Pogledajte slike Novog Beograda pre Drugog Rata, to je otprilike izgled Floridskog dela gde ljudi nisu jos stigli. Sad to je i plus i minus, vise mesta, vise mogucnosti, ali opet unistava se priroda i smanjuje rezervat za zivotinje. Mada, Everglejds je ogroman, i ako se pogleda mapa samo jedan mali deo je naseljen. Naravno, to izgleda malo, ali kad se kolima probijate kroz te ulice to bas ume da potraje. Mnogo kola, ljudi, svakakvih radnji i restorana, pomisli covek kako sve ovo radi i zaradjuje novce nekome. Planska gradnja omogucava dosta lako snalazenje, sve je istok-zapad-sever-jug. Ne mozes da se izgubis. Ulice su vecnim oznacene uzlaznim ili silaznim brojevima, pa nema nedoumice gde je ulica Patrijarha Pavla ili Krunska. Sto se tice tog sirenja naselja uzimanjem od mocvare, jedna od prica koja mi je ostala u secanju je prica koju mi je jedan stariji tip ispricao. Postoji pruga koja se jos zove Dixie Railway i ona je nekada bila kraj naseljenih mesta. Iza pruge nije bilo nista. Sada od te pruge kada se krene na zapad, moze da se vozi dobrih sat vremena i da se i dalje vide naselja.

DSC00028
Floridske plaze su sve iste. To je sve sitan pesak (nije skroz beo), koji se proteze od Majamija na jugu i ide ka severu. Dokle ne znam tacno, ali obuhvata ogroman deo istocne obale SAD. Tako da bili na Majami Bicu, plazi u Fort Loderdejlu (veliki grad 30tak kilometara severno od Majamija) ili na bilo kojoj drugoj nema neke razlike. Sve je isto. Samo krajolik iza plaze malo drugaciji. Eventualno boja mora varira.

Majami je ogroman. Standardno poznat po nocnom zivotu, i Majami Beach-u. Generalno, ta plaza nije nista posebno. Pesak kao i po ostalim plazama, samo eto to je Majami. Kafica na plazi nema, kao uostalom nigde na Floridi, nego su oni u ulici koja ide paralelno sa plazom. Mislim da se zove Ocean Drive. Ima dosta gej populacije, tako da oni imaju svoj kafe, i svoj deo plaze, koji je oznacem zastavicama duginih boja. Nije on zatvoren naravno, tu moze svako da boravi samo je eto kao oznacen da je za gej populaciju. U toj ulici je i Versace vila. Kada smo mi bili nije moglo da se udje, ne znam kakva je situacija sad, ali se ljudi uvek slikaju ispred nje. Zastitni znak Majamija je ogromna guzva u saobracaju, i ne tako lep centar. Ima dosta prosjaka, a najlepse stvari koje sam ja video su na plazama. Na mene nije ostavio neki poseban utisak.

Biser Floride su njena ostrva, takozvana Florida Keys. To je pojas malih ostrva ispod Majamija, polukruznog oblika, sa najjuznijim koje se zove Key West. Odatle do Kube ima 90 milja (150km). Ernest Hemingvej je ziveo na Ki Vestu, sada je njegova kuca turisticka atrakcija. Od Majamija do Ki Vesta ima oko 260 kilometara. Sva ostrva su povezana putem, a najduzi most izmedju njih ima 11 kilometara, pravo gradjevinsko cudo. Sam put preko tih ostrvaca je prica za sebe. Prelepi predeli, boja okeana drugacija sa svake strane puta, deo svega toga nacionalni park sa sacuvanim netaknutim ostrvcima gde nije dozvoljena nikakva gradnja, samo kampovanje. I kampovali smo, na dva ostva usput, jedno se zove Key Ohio, drugo Bahia Honda. Plaze su neverovatne. Topla voda, prelep pesak, postoji infrastruktura za kamp mesta, rostilje, kupatilo sa tusevima, jeste osnovno, ali je funkcionalno i jako cisto. I to generalno vazi za bilo koji javni wc, ili tuseve: sve je jako cisto, uredno, i uvek snabdeveno osnovnim potrepstinama (sapun, papir i slicno). Kako ja volim da kazem, po putevima i wc-ima, mozes znati kakvo je stanje u drzavi.

20160811_112915
7-miles bridge, put ka Ki Vestu

Ki Vest je skroz izgradjen. Kada ste tamo osecaj je kao da niste vise u SAD. Ima dosta Kubanaca, zivot nekako lagodan i opusten, tako da kad ste u Majamiju i na Ki Vestu to su totalno drugacije sredine, iako tako blizu. Ki Vest ima nekoliko plaza i malih delova koji su ostavljeni kao drzavni parkovi prirode. Nocni zivot je dosta bogat, glavana ulica je Duval Street, gde ima gomila barova, nocnih klubova, i raznoraznih provaca svega i svacega ne bi li izvukli koji dolar od turista. Jedan od posebnih festivala koji se tamo odrzava je legendarni Fantasy Fest koji traje oko 7 dana. Uvek je u nedelji kada je Halloween. Podseca na razuzdani karneval, koji privlaci ljude iz celog sveta. Bio sam tamo na po jednu noc dva puta i neverovatno je. Glavna ulica postane jedan veliki bar i zurka koja traje do ujutru. Ne znam kako se izdrzi 7 dana, posle jedne noci treba ceo dan za oporavak.
Jedna zanimljivost. Umesto drumskog puta koji sad povezuje ostrva, postojala je zeleznicka linija koja je spajala ostrva. Nju je izgradio privatno Henri Flagler, naftni magnat. Zvali su je Osmo svetsko cudo i bila je operativna od 1912 do 1935, kada je uragan unistio dobar deo, i od tada nije vise obnavljana. I sada postoje delovi kao turisticka atrakcija, vide se dok se vozite ka Ki Vestu, a na neke delove se moze i popeti i slikati. Koja je to kolicina novca bila u pitanju kad mozes za izgradis 250km pruge preko okeana…

20160811_112735
Jedno od usputnih ostrvaca, vidi se stara pruga u pozadini

Malo severnije, jedno 3.5 sata od Majamija je Orlando. Ogroman grad koji su korporacije Dizni i Univerzal Studios izabrali za svoje tematske parkove (najvise suncanih i dana bez kise). Da, SAD ima dva Diznilenda, jedan u Kaliforniji, i jedan na Floridi. Drugi ogroman tematski park je Universal, to su filmski studiji koji su napravili Hari Potera, Hulka, Sreka i mnoge  druge blokbastere. Koncept tematskog parka je zabava za sve uzraste, pogotovo za odrasle. Svaki tematski park ima nekoliko delova, tj. sastavljen je iz nekoliko parkova. Posetilac moze kupiti kartu samo za jedan ili za nekoliko njih, sto se naravno dodatno placa. Takodje, ti parkovi imaju svoje hotele, restorane, prodavnice, nocni zivot. To su veliki generatori novca. Mnogi ljudi dolaze iz inostranstva, iznajmljuju sobu u hotelu u tom parku, i park ih generalno sa svojim sadrzajima drzi zauzete. Cilj je da se korisniku sto vise ponudi kako bi sto vise tu ostao i sto vise novca potrosio.

20160816_132941
Zamak Hari Poter, Universal Studios, Orlando

Zena moja i ja smo bili u Univerzalu na jedan dan. Karta je oko $100 po osobi. Izuzimajuci neke cudne situacije (da se parking dodatno naplacuje $20, i da je npr. hot dog u parku $12), odlicna je zabava. Ima mnogo sta da ponudi. Hari Poter zamak je odradjen neverovatno. Voznja u zamku je prica za sebe, sedne se u neki vozic i onda ste kao u virtuelnoj realnosti. Letite sa Harijem preko krovova, i onog velikog terena gde se nadmecu u jednom od filmskih delova, pa onda bezite od nekih zlih cudovista sto hoce da napadnu, pratite Harija na metli i prolazi se kroz neverovatne prizore. Kao da ste glumac u filmu. Voznja je tako namestena da ako letite i sad se negde propada kroz nesto, vas cimne jako na dole, kad se zaokrece, masina u kojoj ste zaokrece sa vama a svuda oko vas je ta slika koju pratite. Mislim da ce jednog dana gledanje filmova biti takvo, da cemo moci da udjemo u lik glavnog junaka i bukvalno dozivljavamo sve kroz sta ta osoba prolazi. Slicna je i Spajdermen voznja, ranije je bio i Shrek, sad su ga zamenili necim drugim. Da, i rolerkosteri. To je takodje nesto sto se mora probati. Iako znate da ste sigurni u onom sedistu, nije svejedno kad vidite ispred vas da se metalna konstrukcija penje u visinu a u isto vreme zavija nalevo, izgleda kao da ce da se ispadne iz tog djavolskog sokocala. Treba probati definitivno. Jedan problem oko svih voznji su redovi. Mnogo se ceka. Za neke voznje i po sat i po se stoji u redu, a mi smo jos bili u sred sedmice, u utorak. Ne znam kakav li je pakao vikendom.
Ali definitivno se vracamo opet na Floridsko poluostrvo. Da istrazujemo dalje, mozda zapadnu obalu ravne nam Floride. I malo na sever, da vidimo sta taj deo ima da ponudi. Mozda i do Bahama koji su udaljeni 300km od Majamija na istok. Da, rec Florida potice od spanske reci Flor, sto znaci Cvet.

DSC_1340
Napustajuci Majami

Nada Olimpijada

Svake cetiri godine evo je. Ta anticka Grcka Olimpijada, gde se skupi ceo svet da vidimo koliko je sportski (a i hemijski napredovao). Ova brazilska ce ostati upamcena po tome da je jedina do sad koja se odrzala u Juznoj Americi ikad, i da je Rio i pored toga sto se zna koliko otimacine ima na ulicama, uspeo da organizuje jedan tako ogroman dogadjaj sa uspehom.

Za Srbiju, sa druge strane, Olimpijada, kao najveci sportski dogadjaj je obicno prilika da se malo zaboravi na probleme i drzave i drustva i malog standarda i cega sve ne, pa se narod poistoveti sa sportistima i svaki njihov uspeh dozivljava kao svoj. Dok igre traju, nista drugo nije vazno, samo kako ce se ko tamo pokazati i da li cemo osvojiti vise medalja nego prosli put. I naravno, da li cemo pobediti Hrvate. Ili neke druge nama nam mrske nacije. U svem tom, politicari ce naravno pokusati da se okoriste uspehom sportista i da prikupe malo poena kljukajuci narod djubre pricama kako eto oni jos samo svoju krv da daju za sportiste, nemaju vise, bi oni ali nema, kriza, nema, bice, eto…Nekad.

I tako mi ucimo pravila rvanja, tekvonda, dzudoa, jer pojma nemamo da imamo takmicara koji nije kosarkas, vaterpolista, fudbaler, odbojkas, rukometas, teniser. I ovo poslednje bi bilo kriticno da nije Djokovica. To dolazimo do dva pitanja: zasto se iznenadjujemo sto imamo individualne sportiste i zasto ih imamo za nabrojati na prste jedne ruke?
Ni jedan sistem nije savrsen, niti ce ikad biti. Ali ako zelis da imas rezultate u bilo cemu, moras da za to imas infrastrukturu. Ako hoces kvalitetne rezultate naucnika, moras obezbediti pare, postrojenja, neophodnu infrastrukturu. Primer Tesla. Isto je i sa sportom. Ako hoces rezultate, moraju da postoje uslovi za treniranje i unapredjenje.
Komentator sa RTSa koji je prenosio finale vaterpola je kada smo pobedili u finalu izjavio: “Svaka cast ovim momcima sto su osvojili zlato za drzavu koja mozda nema 10 celih olimpijskih bazena.” Ta izjava otprilike sumira problem.

logo

Infrastruktura i mogucnosti su toliko male da vecina dece ima opciju timski sport ciji teren moze i u kraju da nadje. To su timski sportovi. Sve ostalo je sacuvaj boze. Samo kad se pogleda atletika gde imamo tu i tamo po nekog vidi se velicina tog problema. Konstitucija ljudi sa nasih prostora sigirno daje mogucnosti da uz mnogo treninga mi imamo predstavnike u atletici, gimnasitici, i slicnim sportovima, i da oni budu jako kompetitivni. Samo, nema opcija. Da li se ikad postavljalo pitanje sta ces da treniras? Timski sport. U skoli ima obicno samo teren za basket, koji moze da sluzi za fudbal, rukomet, odbojku. Sportovi gde imamo predstavnike. A sta da krene malo sistemskog ulaganja da se tim skolama omoguci da naprave terene za jos ponesto? Ili da se napravi dil sa sportskim centrima da deca imaju velike povlastice da pocnu da treniraju tamo nesto? Slabo to. Koliko skola ima bazen uposte? I to jos da je funkcionalan? Neko ce dati argument da smo mala nacija da nemamo puno ljudstva i da ovo sto osvajamo je i vise od nasih mogucnosti. Mxm. A sta je na primer sa Madjarskom? Zemlja koja ima oko 10 miliona ljudi je osvojila 15 medalja, od toga 8 zlata. 8! Lep tekst o tome moze se procitati ovde -http://www.politika.rs/sr/clanak/361274/Sport/Sportske-price/Bas-Madare-briga-sto-nemaju-more.

Iako dosta omrazena zbog navodnog dopinga njenih sportista, uzimam primer SAD. Koledzi tj univerziteti imaju infrastrukturu za trening skoro bilo cega. Takodje, ako igras neki sport za fax, skolarina ti je pokrivena. Znaci, nagradjen si ako pored redovnih casova i obaveza uspevas u sportu i trudis se da napravis rezultat. Naravno, nece svako postati Olimpijac, ali kad se umnozi broj tih ljudi koji se takmice za fax sa brojem univerziteta, pa se samo uzme 1%, dobija se veliki broj ljudi u razlicitim sportskim disciplinama koji imaju jako velike sanse da donesu medalju kuci. To je sistemski pristup sportskim disciplinama. NBA kosarkasi se vecinom biraju sa koledza. Najbolji idu tamo. I jos dosta sportista je sa razlicitih koledza i univerziteta. Naravno, kada si profesionalac u sportu, tada skola pada u drugi plan, i koncept se menja. Ali ja ovde pricam o planu da se deci ponude razlicite opcije i da postoji infrastruktura i u velikim i malim gradovima da se omoguci deci da se oprobaju u raznim sportovima, gde se mozda javi zelja i gde se moze videti da li neko vec ima predispozicije za odredjenu stvar. Skoro cuh od nekoga da su nasi kanuisti morali sebi da kupe kanu. Ne znam koliko je tacno, ali ako jeste, strasno. Takodje, Olivera Jeftic nije povela trenera jer savez nije imao para da plati. A predsednik je mogao da ode da gleda fino ususkan na stadionu. Jel mozda osvojio neku medalju? Ne? Nije, on ordenje deli ne osvaja ga. Ali zato, kada ti ljudi dodju sa medaljama kuci, onda su svi prvi da se slikaju sa njima i da obecaju da ce nesto da se promeni da se ulozi bla bla, i naravno sve to posle dva tri meseca bude zaboravljeno do sledeceg velikog sportskog dogadjaja.
Mi kao mala drzava ne moramo da imamo ne znam koliko veliku infrastrukturu jer nije relano. Ali treba da se cuva i obnavlja ono sto postoji, da se odrzava, i da se ulaze malo po malo u neke nove ustanove. Kosarku sam dovoljno dugo trenirao po beogradskim skolama, da znam u kakvom stanju sale mogu da budu, i koliko nemara moze da postoji. Sve sto postoji mora da se odrzava i da se cuva.

Sve, pa i sport, mora da ima neki sistemski pristup. I ne sme da zavrsava na obecanjima pre i posle velikih dogadjaja. Godine ce morati da prodju dok te nove ustanove koje su napravljene ne pocnu da prave sampione u nekim drugim sportovima, ali jednom kad krenu, te pare ce se visestruko isplatiti. Do tada, deset medalja je neki maksimalan domet.

Create a free website or blog at WordPress.com.

Up ↑