Search

Beogradjanin u Amerikama

Svakodnevna zapazanja

Odnos prema praktikantima iliti intern-ima

Dok sam studirao Saobracajni Fakultet nisam mnogo ni znao o praksi. U pocetku skolovanja su to samo bili casovi. Tek pred kraj trece i u cetvrtoj godini pocelo je da se prica o praksi i kako treba da odemo da vidimo odredjena preduzeca. I da kao uradimo malo prakse jer bez toga ne mozemo da diplomiramo. Elem, taj rad se sveo na nesto veoma osnovno. Sve ovo sto pisem je bilo za period od 2005te do 2009te godine, a stvari su se nadam se sada promenile na bolje. Pa da pocnemo.
Kao student Vodnog Smera, mene su interesovale stvari oko luka, pretovara, kontejnera, optimizacije svih stvari vezanih za putanje brodova, tereta i slicno. Uvek mi je bilo fascinantno kad gledam emisije ili vidim slike velikih tankera ili kontejnerskih brodova koji prelaze okeane sa dragocenim teretom. Slusao sam price o velicini kineskih luka i koliko se tamo radi. Konacno kad je praksa dosla na red kod nas, vodili su nas u nekoliko preduzeca: Luka Beograd, Luka Pancevo, Luka Novi Sad, i PlovPut – drzavna firma zaduzena za odrzavanje i obelezavanje plovnih puteva izmedjuostalog.
Ne secam se tacno kojim smo redom obliazili te firme ali utisci koje sam tada stekao su ostali za ceo zivot. A u tom trenutku sam mislio da je to normalno. Mi smo za njih bukvalno deca koja su se, kako ide ona izreka, tek ispilila i sta mi znamo o poslu i o svemu, taj fakultet su samo knjige, a ne praktican posao, koji tek treba da naucis kad zavrsis faks.
Elem, Luka Beograd, dolazimo tamo, prolazimo kroz prostor gde bi trebalo da se vrsi utorvar, sve prazno. Nema ni jednog broda. Tu nesto razbacano, neki ljudi kao nesto rade, deluje dosta haoticno, tu je i neki inzenjer koji nas vodi i prica cemu koji kran sluzi. Posle su nas uveli u prostorije Luke, pricali nam malo cime se bave, malo o istoriji, sve to uopsteno, i delovalo je manje vise kao da ajde neko mora da odradi taj posao pa ajde da to zgovnamo danas i da ih otkacimo. Moj kolega je posle hteo da odradi praksu tamo, dosao par puta, ovi bukvalno nisu znali sta ce sa njim, pa su mu posle par dolazaka rekli, slusaj, mi mozemo da ti upisemo da si ti bio ovde 4 meseca na praksi, a ti ne moras da dolazis, jer nema ovde mnogo sta da se radi. Bice lakse i tebi i nama. Tako se taj deo price zavrsio.

lb
Luka Beograd

Takodje smo bili u poseti Luci Pancevo. Secam se da je blizu luke bila neka suma, sve neigradjeno i da je isla neka prica da tu planiraju neke dodatne terminale i da je to plan za buducnost. Cisto sumnjam da je ista od tih planova sprovedeno u delo. Dok smo setali kroz luku i dok su nam pokazivali cime se bave, vidimo mi neki magacin pun vestackog djubriva. Deluje kao da je stajalo vec neko vreme. A posto smo ucili na faxu da je cilj luke da teret minimalno stoji jer se tako maksimizuje profit i obrt, i ako se teret ne pokupi na vreme, neko ce da placa penale, pitamo mi jednog od zaposlenih koliko dugo stoji to djubrivo. Kaze on, a pa to stoji vec jedno 2 godine, to je neko trebao da pokupi pa nikad nije, a mi ne znamo sta cemo s njim pa eto tako to u tom magacinu drezdi. Iz toga sam skontao da iako postoje neke stvari koje si naucio, verovatno ih neces moci primeniti jer se eto posao tako radi i nema veze kako to utice na preduzece, jer jelte, preduzece je drzavno i sto bi se neko preterano trudio da unapredi bilo koji segment poslovanja. Nije njegovo.

pancevo
Luka Pancevo

Luka Novi Sad je jos i najbolje radila od sve tri koje smo posetili. Kad smo dosli tamo videli smo da ljudi imaju gomilu posla. Pretovaralo se nesto, neki dzakovi, dizalice radile, vidi se da su ljudi uposleni samo tako. Kroz pricu smo saznali da su tako zauzeti manje vise svaki dan i da im cak i fali kapaciteta da odrade sav posao pa nesto moraju i da odbiju. Kad je dosao red na pitanja nas studentarije, mi naravno pitamo oko poslovanja, da vidimo da li se primenjuje ono sto smo mi ucili da tako treba. Secam se da ima neka veza u smislu da jedan deo zarade luka treba da upotrebi za obnovu odredjenih masina i prosirivanje kapaciteta, nabavku nove opreme, i slicno. Manje vise da se ulozi u neophodne stvari da bi mogla da se zadrzi konkurentnost, poveca proizvodnja i slicno. A tadasnji direktor Luke Novi Sad nam kaze, vidite, nas treba da privatizuju. A sve sto zaradimo, zaradimo mi. Niko drugi. Tako da mi sve sto zaradimo ovde, mi nista ne ulazemo u bilo kakve delove ili nove kapacitete jer sto bi? Nas ce prodati i mi tu nista ne mozemo da uradimo. Sto bi mi ulagali u nesto sto ce da postane necije vlasnistvo i sto ce on da dobije onda vise. Ovako mi te pare koje preteknu delimo izmedju sebe kao dodatak platama. Bolje tako nego da ulozimo u nesto sto nece biti nase, i odakle sutra mogu da nas otpuste. Ovako nam bar nesto ostaje sa strane. Eto tako se brinulo o drzavnoj imovini, ljudi su mislili da je to njihovo da korsite dokle god moze, jer nikome polagali racune nisu. Nebitno sto oni nisu svoje pare ulagali da bi mogli da rade posao i prave profit. To se izgleda nikoga ticalo nije.

novisad
Luka Novi Sad

Naravno da im nije ni na pamet padalo da ikome ponude neku praksu. Sto se tice PlovPuta, oni su jos ispali najkorektniji. Vodili su nas na brod, pokazivali sta se i kako meri, vozili smo se Savom i usput su nam objasnjavali struku. Ja sam odradio nesto malo prakse (cini mi se ne mogu zasigurno da se setim, ali znam da sam isao u zgradu PlovPuta da radim neke zadatke i da crtam neke profile za jedan od casova koji sam imao), i imao sam dosta dobar odnos sa njima. Jedna njihova zaposlena je bila i nasa profesorka – drzala je jedan cas na Saobracajnom Fakultetu i cas je bio jako zanimljiv, dosta toga je bilo iz struke i vezano za trenutne projekte. Tako da jedina pohvala ovde moze ici profesorima koji su se potrudili da nas bar odvedu u te firme i luke, koji su kontaktirali te ljude i organizovali sva ta putovanja i izdvojili svoje vreme za nas.

DBTaOfyXgAASjDw
PlovPut Casopis

Moj utisak je bio da smo mi bili manje vise neki teret tim firmama, nesto sto su oni morali da trpe jer eto tako se mora pa ajde da odvoje malo vremena i preture i tu brigu preko glave. Niko od njih nije uvideo da mozda ima tu neki mozak koji bi se mogao iskoristiti za dzabe, ako nista drugo da mu daju neki svoj deo posla da olaksaju sebi radni dan.
Sada i drugi deo price.
U SAD sam zavrsio studije i zaposlio se pre jedno godinu dana. Firma nije velika, 500nak ljudi, i super je atmosfera. Ljudi su kul i spremni za druzenje i pricu. Jako je prijatno raditi sa njima. Elem, preko leta ovde firme primaju interns (iliti praktikanti). Oni su studenti i posto tokom leta nemaju casove, dosta njih to koristi leto kao mogucnost da stekne neko iskustvo u polju u kome studiraju i da zarade neke novce. Ta praksa, ili kako je oni zovu – Internship, je placena. Praktikanti rade recimo negde od kraja maja, pocetka juna, pa sve do polovine avgusta jer semestar pocinje u drugoj polovini avgusta. Postoje otvorene pozicije na websajtu kao za posao. Salju se aplikacije, konkurencija je velika. To je ozbiljna stvar. Svaka firma hoce sto boljeg kandidata, da im urade posao dobro i da prepoznaju najbolje kojima ce, ako se pokazu, ponuditi posao kad zavrse studije. Moja koleginica, koja ima 23 godine, je bila u ovoj firmi na praksi dva leta, i posle kada je zavrsila studije ponudili su joj posao.
Ja sam ove godine bio u prilici da vidim koliko firma ulaze u te studente koji dolaze, sta sve prave, koliko razlicitih dogadjaja organizuju i da ta organizacija za docek praktikanata je bukvalno trajala dva meseca. Pravili su se planovi gde da ih vode kad dodju, sta da im pokazu, sta da im pricaju o firmi, kako je firma pocela, istoriju, sadasnjost, vidjenje za buducnost. Vodili su ih po zgradi, gde je sta, ko je u kom odseku, imali prezentacije, ruckove, CEO i CFO iliti celo glavno rukovodstvo je pricalo sa njima i govorilo o firmi i buducim namerama. Cilj je bio da im se pokaze organizacija, sta se i kako radi, da se vidi nivo profesionalnosti i zelje za uspehom. Da se upute u stvari o tome kako kompanija funkcionise i sta treba da znaju u buducnosti ako se odluce da idu u konsultantske vode. Oni zele da pokazu najboljima od njih da razmisle o ostajanju u firmi posle studija. Oni zele najbolje od njih. Takodje to je veoma bitno za reputaciju kompanije. Posle ti studenti kroz pricu spominju kompaniju u najboljem svetlu ako je iskustvo dobro i onda ce mozda i drugi dobri kandidati da se prijave da rade za njih. Sve je to povezano. Iskreno, bio sam jako iznenadjen tim odnosom prema studentima. Ja na to nisam navikao. Ja sam navikao da se oni ili ignorisu ili da im se uvali posao koji niko nece da radi, nesto mehanicki bez obzira na njihove zelje sta bi oni radili. Ovde su sve nas pitali da li imamo neki posao da damo njima, a oni su takodje konsultovani na cemu bi najvise voleli da rade, pa su na osnovu toga i podeljeni prvi zadaci. Svako se pitao i na kraju se nasla kompromisna resenja. S pocetka mi stvarno nije bilo jasno sto se toliko neko cima oko studenata, ali posle nesto mozganja shvatio sam da firmi to ide u korist. Postuju kvalitetnu radnu snagu, i zele da zadrze dobar kadar. Jer ovde ima mnogo prilika i mogucnosti. Pogotvo za americke gradjane jer njima ne treba nikakvo sponzorstvo za vize i ostalo. Ako zavrse skolu za oblast kao sto je inzenjering odmah ce naci posao. I verovatno ce moci i da biraju gde bi zeleli da odu. I bude mi zao sto ja nisam imao takvog iskustva u Srbiji, sto nije postojala neka zelja od tih kompanija tamo da traze tek svrsene studente, da im pokazu da zele da zaposle novi kadar i da nam prenesu znanje. Ja, a i neke moje kolege su se nakupile samo negativnih stvari po tim toboze pokusajima prakse.

Da ne zaboravim i sluacaj jedne moje drugarice koja je zavrsila Master na Avio Smeru, poslala 50+ aplikacija za posao u Srbiji i niko joj se javio nije. Niko na email nije odgovorio. Osnovna je kultura da se odgovori na email bio to pozitivan bio negativan odgovor. Zato je ubrzo posle toga zavrsila u Americi na daljim studijama.

Advertisements

Reklamiranje Istorije

Davno nista ne napisah, a za to vreme svasta se nesto izdesavalo. Preselio sam se u drugi grad, u Teksas. I dok smo putovali iz Novog Meksika, a putovali smo kamionom (nesto velicine tamića kod nas) vidi se koliko je Teksas velika drzava. Zapadni Teksas kroz koji smo prvo prosli je vecinom ravnica. Od El Pasa, gde smo usli u Teksas, pa narednih 200 milja, sve sto se vidi okolo su polupustinje, neke farme, i one masine sto kljucaju naftu. Ne mogu sad da se setim kako se zovu na srpskom. Posle toga polako krecu neke naseobine, manji gradovi, dok se ne dodje do ogromnog metropleksa Dallas-Forth Worth, koji ima oko 7 miliona ljudi. Inace, put od El Pasa do Dalasa traje oko 9 sati voznje autoputem.
Dallas je klasican americki grad, sve golemo, kola i puteva kolko oces, imaju neki solidan gradski prevoz (sto je vec retkost), distrikti gde su kancelarije, delovi gde su klubovi/barovi, delovi sa skupim kucama, i stanovima za iznajmljivanje. Manje vise klasika. Dallas je neslavno poznat po tome sto je ovde ubijen predsednik Kenedi. Ubijen je u centru Dalasa, i do relativno skoro je postojao znak ‘X’ na mestu gde su ga upucali, tj. gde su kola bila u tom trenutku. Medjutim, zbog zagusenja saobracaja i sigurnosti turista znak je uklonjen – ljudi su bukvalno izlazili na ulicu i slikali se sa znakom ‘X’. Bez obzira ima li kola ili ne, tako da je na kraju morao biti uklonjen da neko ne bi nastradao. Sada tu ima spomenik na ubistvo i muzej na sestom spratu hotela jer ga je ubica ubio iz sobe sa tog sprata. Sve sto su mogli iskoristili su da ostane sto upecatljivije secanje na dogadjaj. Iako je bio los. Da se ne zaboravi. Moze se reci da je od svega toga napravljena neka vrsta atrakcije zbog koje vredi posetiti Dalas. Naravno to je samo jedna od raznih zbog kojih treba doci u ovaj grad.

 

20170329_185812.jpg
John F. Kennedy Memorial Plaza, Dallas, TX

 

 

Ja sam danas odslusao audio knjigu na youtube od Jovanke Broz. Ona je pricala sa nekim novinarem nekoliko godina, i na osnovu toga prvo je izasao feljton u novinama, pa je onda oformljena knjiga jer je bilo dovoljno materijala. Knjiga nije velika, odslusa se za 5, 6 sati. Izmedjuostalog, zena prica o dogadjajima od zavrsetka Drugog Svetskog Rata pa do danasnjih dana. Prica kako je bilo ziveti sa Titom, i o velikim drzavnicima iz tog vremena. Prica o Pokretu Nesvrstanih, poklonima od stranih drzavnika, prepiskama, Uzickoj 15, i o mnogo dokumenata. I kako je, kad je Tile umro, izvrsena premetacina stvari u toj kuci gde su ziveli. Odneseno je gomila materijala, otvoren sef i pokupljeno sve i svasta, a ona je prebacena u neku drugu kucu, gde je bila do kraja zivota. Generalno je ostavljena bez ikakvih stvari, bez penzije (iako je bila neki potpukovnik JNA po cinu), i davali su joj neku crkavicu. Dokumenta, artefakti, i gomila ostalih vaznih svedocanstava o tom vremenu su ko zna gde, i samo neki fragmenti se mogu naci u Kuci Cveca i po povremenim izlozbama. Cak su i fotografije pokupili.
Sto ja pricam sve ovo? Ne pricam zbog tuznog zivota Jovanke, tuznih sudbina ima kolko neces. Na sve strane. Pricam o pristupu zaostavstini i dogadjajima koji su sacinili jedan istorijski period. O pristupu dve razlicite drzave toj materiji. U Americi se gleda da se iskoristi bilo kakav delic istorije da se napravi atrakcija. Kod nas se gleda samo kako da se baci pod tepih i sto brze zaboravi. Da se ne misli na ta vremena o kojima svi imaju drugacije misljenje i o kojima se ni istoricari ne mogu sloziti. Ta zemlja je bila reprezentativna u svetu. Imala je ime, i znalo se za nju. Umesto da se od svega toga napravi tura, po Beogradu, da se reklamira, da se prodaje ovim nesvrstanim zemljama da dolaze da trose pare, pa im usput prodas i nocni zivot grada, autenticnu kuhinju, Avalski toranj i ko zna sta jos. Mozda i ture helikopterom. Na kojim mestima su bili vazni sastanci, Sava Centar, itd. Dok je jos bila Jovanka ziva, moglo bi sigurno da se pravi za neke VIP novce da ona prica ljudima o odredjenim dogadjajima iz proslosti. Autenticna licnost ti prica iz prve ruke. Neprocenjivo. Ljudi se pale na svakave stvari, a za to bi postojala sigurno tona interesovanja. Da ne pricam kako bi to moglo lepo da se poveze sa istorijom Kraljevine, pre Drugog Sv. Rata – balkon gde su ubijeni Aleksandar i Draga, itd, itd.

 

1200px-Grob_Josipa_Broza_Tita
Kuca Cveca, izvor: Google

 

 

Naravno da nista, ili veoma malo toga je iskorisceno, nju su bacili u zapecak, gde je ostala do smrti. Da ovog novinara nije bilo, ni ovoliko ne bi zabelezeno ostalo. Nikako ne mozemo da shvatimo da nije bitno kakva je ta istina bila, i kakva su bila vremena, dok god moze lepo da se uvalja proizvod. Mozemo bukvalno da pokupimo i prekopiramo americki model prodavanja istorije. Da se izloze svi ti spisi, fotografije, neki originalni vazni dokumenti sa potpisima, da se napravi dobra prica, da se jednom u par meseci organizuje neka dodatna originalna tura. SAD i na tako malo istorije u odnosu na nas napravise sve i svasta, a mi od toliko istorije nista. Ni taj nesrecni Narodni Muzej u centru grada ne mozemo da osposobino ko zna koliko godina. Ja se recimo ne secam kada je Narodni Muzej poslednji put bio otvoren. Ima ona izreka, kako bese ide, kako se odnosis prema svojoj istoriji takvo ti je stanje i u drzavi. Izgleda da je nazalost istinita.

 

16.01.2012.
Narodni Muzej Beograd, izvor: Google

 

 

Kako je zavrsiti PhD (doktorat)

Konacno je gotovo. Posle 4 godine i 4 meseca, zavrsena je misija. Sad obicno ide pitanje kako je bilo, a ima i onih koji pitaju, sta mislis da li treba da radim PhD?

Bilo je interesantno. I naporno. I zanimljivo. I tesko. I dosadno. I uzbudljivo. I iskustveno. Kad sam poceo ceo ovaj proces, znao sam da hocu da odradim PhD, ali nisam tacno znao zasto. Jednostavno sam osecao da treba to da odradim to iz nekog razloga. Zavrsio sam master na Floridi, na Univerzitetu blizu Atlantske obale. Posle zavrsetka Matera, prvo sam trebao da odem u Jutu, u Solt Lejk Siti na doktorat, dobio sam i pismo da sam primljen, poceo da gledam stanove online, sta ima u okolini, kako cu se uklopiti, medjutim mentor mi se preselio u Las Cruces, pa tako zavrsih u pustinji. I tu dolazimo do jedne od stvari – bitno je odabrati dobrog mentora.
Picture1
Nekad covek nema mnogo izbora, mora da ide sa onim sto mu je dato. Ako ima izbora, treba gledati neku zlatnu sredinu. To znaci da ne bude neki ludak koji ne spava i ubija se od posla i od istrazivanja, ali opet i da ne bude neki blejac koga nista ne interesuje i samo gleda kako ce da otalja posao i da npr ode u penziju sto pre. Tokom mojih postdiplomskih studija u SAD sam iskusio dva dijametralno suprotna pristupa. Moj mentor na Master studijama je bio veoma precizan i forsirao je mnogo posla, jer je posla bilo. Moglo je da se desi da email stigne u nedelju, a stvar je trebala da bude gotova za ponedeljak. On je bio i ostao radoholicar, jer jednostavno voli to cime se bavi. Moj mentor na doktoratu je bio laid-back, i nije mnogo pritiskao. Ostavljao je na studentima da smisle kako da odrade posao i kako da oblikuju i pocnu svoja istrazivanja. On je bio tu da se prodiskutuje sa njim, i to je covek koji voli da prica. Mogu da dodjem kod njega da ga pitam nesto na pet minuta i ostanem u kancelariji pola sata do 45 minuta. On ima mnogo iskustva ali nece mnogo da se upetljava u istrazivanje za koje imas ideju i za koje mislis da bi moglo da upali, da se objavi i da se uspesno studije privedu kraju.

Takav pristup je i dobar i los. Sa jedne strane, tajpristup te pravi nezavisnim istrazivacem, nauci te da razmisljas sam sta i kako dalje i da imas samopouzdanja u ono sto radis. Da gde god predstavljas svoj rad, naucis da ga argumentovano branis. Ali s druge strane moze da ti izazove osecanje ‘bleje’, i onda si u problemu jer neki ljudi funkcionisu po principu daj mi posao da uradim i bice gotov. Ali ako mi kazes odoka, radi kako ti mislis da treba i napravi neki svoj tempo koji ces da pratis, onda to moze da se protegne u nedogled.

PhD nije nista drugo nego trening. Trening za istrazivaca. Tera te da se pronadjes u nekoj oblasti i da u toj oblasti napravis neki doprinos. Taj doprinos ne znaci da treba da dobijes Nobelovu nagardu za svoj rad, nego da doprineses nauci sa jednim malim delom. Jedna recenica koju svi ponavljaju glasi: “Treba da napravis neko istrazivanje u odredjenoj oblasti koje ce ti otvoriti put u buducnosti da istazujes dalje”. Doktorat je trening za istrazivaca koji ce najverovatnije tek posle dobijene titule da napravi neke fine rezultate u naucno-istrazivackom svetu. Ili bi bar trebao. Retko ko tokom doktorata napravi superkul radove jer  nema dovoljno iskustva i znanja. Tek kasnije, a delimicno zahvaljujuci i stecenom treningu, osoba napravi neki ‘breakthrough’. Posle zavrsenih studija ljudi nastavljaju da istrazuju u oblasti na kojoj su doktorirali. Nekima vise ta oblast nije zaniljiva pa se prebace na neku drugu uskostrucnu. Ali naravno, ostaju u svojoj disciplini.
Picture2
PhD ne znaci da je osoba super pametna, samo znaci da je spremna da odvoji dovoljno svog vremena i da sedi dovoljno dugo na stolici da bi istrazivanje privela kraju i dobila tu titulu. I da je spremna da zivi u ‘siromastvu’ to vreme, ili sa veoma ogranicenim resursima (ako sam sebe izdrzavas). Nekad se dobije projekat na kome se radi i od projekta se finansiras, i projekat ti sluzi da otkrijes nesto novo, da postavis neku teoriju ili da napravis istrazivanje i ispitas neke nepoznate terene, da vidis kako bi neka ideja bila primenljiva u praksi.
Generalno, postoje dve vrste doktorata: onaj koji radis kroz radove – napises nekoliko radova i saljes u casopise/na konferencije gde se nadas da ce rad biti prihvacen, i posle toga skupis sve to na gomilu u jednu knjigu i eto ti doktorata, i onaj koji radis kao knjigu – jedan obiman projekat, koji posle objavis kao jedan ili dva rada u casopisima. Ja sam radio prvu opciju, kroz radove. Nikad ne znas kako ce rad da ispadne, sta ce biti sa eksperimentima. Racunaj da ce se raditi vikendi cesto, da je normalno da ti treba mesec dana vise da odradis nesto sto si mislio da ce da uzme manje vremena, da dosta stvari nece da podje putem kojim su planirane. Uvek ima neki problem koji izadje na videlo i koji treba da se doradi i sredi da bi rad valjao. Iziskuje posvecenost i zivce. A pored tih radova i istrazivanja, ti moras da radis na gomili drugih stvari – da ides na casove, radis domace za casove, da budes teaching assistant ili research assistant (asistent za casove ili za rad na nekom projektu), a sve to uzima vreme. Tako da doktorski student najvise vremena za rad na svojim projektima (radovima) ima tokom leta i tokom zime, kada nema semestara i kada moze da se koncentrise na svoju disertaciju. To naravno ne znaci da tokom regularnih semestara (prolecni i jesenji) ne radis apsolutno nista na svojim radovima – da, radis, samo imas dosta manje vremena da odradis ono sto trebas za sebe.

Picture3

Zbog gomile razlicitih stvari koje treba da uradis PhD je naporan i moze da bude stresan, jer je potrebno mnogo truda da se sve to zavrsi na vreme i da ne kasnis na bilo koju stranu. Evo i sad kada sam konacno gotov sa svim obavezama, i dalje imam osecaj da treba da odem u kancelariju i da uradim jos nesto, a nema nista da se radi, sve je gotovo. Navika. Zena me je ponekad pitala da li ja toliko volim kancelariju kad nekad i vikendima idem tamo. Meni je lakse da odem u ofis ujutru, napravim sebi kafu, ponesem nesto za jelo i polako krenem da radim, Neki ljudi vise vole da rade od kuce, tako im vise prija. Ja sam tip koji voli da ode u ofis, jer se osecam da je to radna atmosfera. Kuci imam mnogo stvari koje me odvlace od posla – citanje knjiga, pa da se baci pogled sta ima u frizideru, pa da popijem kafu na terasi, pa da pogledam nesto levo sto sam zaboravio da treba da vidim, itd itd. Da, i u ofisu imam internet i mogu da citam i pretrazujem razne zanimljivosti koje nemaju veze sa poslom, ali nekako kad sam tamo, znam da treba da odradim to i to i tako mi je jednostavno lakse da privedem kraju nesto sto sam zapoceo. Tako ja funkcionisem.

Picture4

PhD se ne radi da bi imao tu titulu, nego da, ako si zainteresovan za istrazivanje u jednoj oblasti, steknes trening i posle toga nastavis da radis na istrazivackim projektima. Ako ne nastavis neki istrazivacki rad, onda taj PhD i nema neku vrednost, da imas titulu, ali nisi morao da se patis tih 3 ili 4+ godina da bi dobio tu titulu. Iskustvo mozes steci i u industriji i posle nastaviti ka visim stepenicama. Dobra stvar kod doktorata je sto kroz taj trening steknes jako dobro kriticko misljenje, jer konstantno preispitujes ono na cemu radis. Uvek je prisutno ono – da li je dovoljno dobro, da li je ovo vec neko odradio samo ja nisam nasao da jeste, da li ce na kraju imati smisla, a sta ako sam nesto prevideo pa tek posle shvatim da je to kljucno…Takodje, na radove koje radis i koji se salju na pregledanje, dobijaju se komentari od kriticara, ljudi koji su u struci i koji znaju dosta o tome. Nekad ti komentari mogu da budu veoma vredni da uvidis sta je klimavo i gde bi mogao da doradis jos neki deo. Ti komentari mogu da budu veoma vredni za uspeh rada na kraju.

To sto se desava sa plagiranjem doktorata, u Srbiji i u svetu, je totalno nepotrebno i veoma glupo. Za doktorat treba vreme, treba da se sedne i da se radi, i on se radi da bi nesto naucio i zato sto volis to cime se bavis. Vidi se ako se zgovna, ako je istrazivanje plitko, ako je radjeno samo da bi se dobila ta titula i da te ne zanima ono cime si se bavio u njemu. Ako kopiras tudje stvari i stavljas da su tvoje, ako krades ideje i prepisujes sta je neko radio, onda ne napredujes. Samo ostajes tu gde jesi a to sto si isprepisivao ce se kad tad provaliti, jer sa dostupnoscu interneta, alati za otkrivanje plagijata su veoma napredovali. Ne treba ti PhD da bi neko rekao vau vidi ga ovaj pametan, uspesan, svaka cast sad vise nista ne mora da radi to je to. Pare mozes da napravis i bez skole, biznis mozes da pokrenes i bez skole, mozes da priucis sebe online i radis na idejama kojima bi razvio ono sto volis. Sad ako bas neko zeli da predaje na univerzitetu, za to mu treba 🙂
Picture5
Sve u svemu, potrebna je odlucnost, volja, zelja, upornost, malo srece, solidan mentor, dobra samoorganizacija svog vremena, ideja, saradnja, prihvatanje kritike kao dobre stvari, plan, ucenje na greskama i trud da se ne ponove, mnogo citanja, pisanja, brisanja, pisanja, iscekivanja rezultata, vremena, i odricanja. Naravno, potreban je i odmor, jer mozak nekad nece da procesuira informacije na pravi nacin ako se s vremena na vreme ne ode negde da se napune baterije. A svako ima svoj nacin kako da te baterije napuni, da ga voze dalje. Na kraju, osetio sam se kao da sam veliki teret skinuo s ledja, i osetio sam se bas srecno sto sam isterao do kraja ono sto sam zeleo. Pa da se malo okrenem nekim drugim stvarima.

Dobrodosli u Republiku Vucicevac

Eto. Izbori gotovi. Desilo se ono sto je bilo ocekivano. Gospodar je ostao gospodar jos 4 godine. Sada samo na visoj poziciji. I posto je vedrio-oblacio prvo kao Prvi Potredsednik Vlade, pa kao Premijer, sad ce bogami jos vise kao Predsednik. Em sto ce da bude i na svim televizijama non stop jos vise (ako je to uopste moguce), sad ce da postavi i svog premijera. Kapiram da ce to da bude Ivica Dacic, logicno.

Tako da ce nam drzavu voditi ljudi koji su devedesetih bili glasnogovornici ratnih pohoda i koji su uspeli da upropaste i ono malo dobrog sto je bilo preostalo posle raspada drzave. I naravno da smo mi moralni pobednici, sa oko 200,000 raseljenih Srba do 1995, a o 1999. necu ni da pricam. A kako se opravdati za sve to? Pa lako, kazes da je sve to strani faktor, placenici, teli da nam rasture zemlju, sta smo mi tu mogli. Mada, u poslednje vreme ne mora vise ni da se pravda, ljudi progutaju sta bilo. I zaborave. I to je mozda i jedna od najvaznijih stavki. Zaboravlja se.
Poslednjih 20+ godina su na vlasti i oko vlasti isti ljudi, oni koji lazu i obecavaju po potrebi. Oni koji sredjuju puteve pre izbora i popravljaju po zgradama sta treba pre izbora. Pa onda opet kad dodju sledeci izbori. Tako da se kod nas ozbiljni gradjevinski radovi izvode na svake 2 godine. Posto imamo i parlamentarne izbore. Dobro, bar se nesto radi. Da ne kukumavcemo mnogo.

Za malo popravki, litar ulja, kilo secera, par konzervi necega se kupuje glas. I za sendvice, voznju autobusom, dnevnicu od 10 evra. Eto. Toliko vredi demokratija. Moze da se kuka koliko se hoce, da je bilo neregularnosti, da je ovo namesteno, da je visa sila zakazala, da nije sve izbrojano, da eto ljudi nisu stigli da izadju. Nista to ne vredi. Istorija ce biti napisana od strane pobednika, kao i uvek do sada. A posto narodu ocigledno odgovara kako zivi i kuda buducnost te nesrecne drzave ide super. Nista bolje i ne treba izgleda. Vlast kakva je bila do sada odlicna je. Kako je vecina onih koja je izasla rekla. Njima odgovara da rade za 20,000 hiljada dinara (u juznim krajevima pitanje da li je i toliko), da nemaju osnovna sredstva za zivot, da se afere zataskavaju, da ne postoji nezavisno sudstvo niti nezavisna policija, da se veruje jednom coveku na rec, da se otvaraju fabrike sa sumanutim donacijama strancima, i da se obecava robovska radna snaga poslodavcima, da se pretvaramo u evropsku kinu, da svake godine procenat ljudi koji ode iz drzave raste. Sve je to ok.

I nek se onda niko ne pita zasto su ljudi otisli iz Srbije i zasto ne planiraju da se vrate. Ja sam otisao pre skoro 7 godina i mislio sam da ce za 2 godine biti malo bolje, taman da zavrsim neku skolu pa da se vrnem da primenim znanje. Dzaba, Ni posle 7 nista nije izglednije. Sve izgleda sumorno. Mnogo ljudi znam koji su u inostranstvu i koji vise ne planiraju da se vracaju. Svi oni prate desavanja, onaj ko je blizu glasackog mesta i glasa ali to je to. Ti ljudi ne doprinose ekonomiji Srbije nego neke druge drzave, porez placaju u inostranstvu, pdv placaju u inostranstvu. A dosta Srbije zivi od doznaka iz inostranstva. Neke procene su da se u Srbiju slije oko 3 milijarde dolara i to salju ljudi koji rade u inozemstvu svojim porodicama. A koliko su strane investicije u Srbiji godisnje? Ne verujem da su 3 milijarde. I tako cemo da kotrljamo do ko zna kad. Vlast ce da prica kako je sve super i sjajno, narod ce da negoduje i da na kraju izabere isto, ljudi ce i dalje da odlaze, na to se nece obracati neka velika paznja, sve dok u jednom trenutku ne nastane ogroman procep izmedju mlade i stare populacije. A desice se. Kada drustvo na pitanje ankete: Gde vidite sebe u buducnosti? odgovara sa U inostranstvu, znaci da nesto ne valja. Zato sto smo se unazadili srecnim devedesetima, ne mozemo da dostignemo bilo kakav ogroman standard. Ali trebamo da gledamo da postajemo transparentni, da unapredjujemo svaki deo drzave i drustva, da budemo obzirni prema drugim narodima, da odlicimo ocemo li Rusiju ili Evropsku Uniju, ili ni jedno ni drugo, a ne da pokusavamo da izigravamo Tita i nivelisemo izmedju istoka i zapada jer se takva situacija vise nece ponoviti. Svaki trenutak u istoriji ima svoje zasto i zato. I nema smisla pokusavati ga ponavljati, pogotovo ako su prilike previse izmenjene. Ali niko ne zeli da cuje da tek za 20 godina moze da bude bolje, a ne za 2, pa za 2, pa za 2, pa za 2. Uostalom sta je to bolje? Sta definise bolje? Tesko da ce bilo ko biti ikada zadovoljan. Gde god da si moras da radis, da se cimas, trudis, unapredjujes, i odrices nekih stvari. Svakome uvek nesto fali jer uvek ima nesto iznad sto ne mozes da priustis. A mozda bi hteo da probas. Tako za sada svet funkcionise. Ali ako vidis da je cilj ostvariv, da napredujes, da sa svakim novim poslom ide nesto na bolje i vise, da postoje mogucnosti i da ce nego da postuje tvoje znanje i iskustvo a ne samo tvoju stranacku pripadnost, onda ces se truditi jos vise. Ako ne vidis, samo ces gledati kako da nesto zgovnas, skarabudzis, jer znas da ionako nema neke velike svrhe polomiti se od posla. Neces biti nagradjen, niti ce ti to ista vredeti za napredovanje. Naravno izuzetaka uvek ima, ali ovo je moje opste misljenje.

Zato ce nam ostati ljudi koje nije sramota sto su plagirali svoje doktorate, sto su svojim nemarom ugrozili ili ugasili tudje zivote, sto ako imas dovoljno veza i konekcija neces ni za sta odgovarati, sto novine mogu da izazivaju strah i paniku u narodu a niko nece ni prstom maci da ispita o cemu se radi jer je to vladino glasilo. Slobodane Milosevicu dobrodosao. Sve ono protiv cega smo se borili da ne dodje opet doslo je. I tu je da ostane jos bar 4 godine. I zato se vecina nas koji smo otisli verovatno nikada nece vratiti.

Washington DC (District of Columbia)

Bili smo u Washington DC-ju! Standardno, vec nekoliko godina idem na najvecu konferencuju u saobracaju, Transportation Research Board. Svake godine isto, uvek u Januaru i uvek u glavnom gradu. I svake godine jedva cekam da idem, sto zbog konferencije, prezentovanja istrazivanja i vidjanja ljudi od kojih neke vidim samo tada, do toga da jedva cekam da prosetam ulicama Washingtona. Ove godine je i moja zena prvi put isla sa mnom i odusevila se. Ja sam pricao da ce joj se grad verovatno svideti jer podseca na evropski stil gradnje, ima dosta fasadne cigle, kafici, restorani, i razni drugi biznisi su na svakom koraku, jednostavno grad! Posto sam poslednjih 6 godina ziveo u malim americkim gradovima, pravo je osvezenje kad setas pa mozes da vidis gomilu ljudi na ulicama i svakakve prodavnice i razne zanimljovosti. Takodje, Washington je pun svetkih institucija kao sto su Svetska Banka, Medjunarodni Monetarni Fond, razne ambasade, predstavnistva kompanija i slicno, sto mu daje neku dodatnu car.

20170112_145457
Cathedral Street – ulica koja povezuje Zoo vrt i Nacionalnu Katedralu

Iako na maloj povrsini, ima dosta parkova i zelenila a najveci deo pod zelenim povrsinama je onaj gde je Bela Kuca. Zove se National Mall iliti Nacionalna Aleja. Pored Bele Kuce u okolini su Washington Spomenik, veliki stecak koji je ujedno i najvisa gradjevina. Sve zgrade moraju biti nize od njega, tako da tamo nema oblakodera, kao na primer u Njujorku. Takodje u neposrednoj blizini su i Lincoln Memorial, Thomas Jefferson Memorial, Constitution Gardens, Vietnam War, Korean War i World War II Memorial, US Capitol i puno muzeja. Muzeji su u sklopu Smitsonijan Nacionalnih Muzeja i besplatni su. To mu dodje kao promocija nacionalne kulture i istorije. Mi smo obisli muzej Africko-Americke Istorije koji je otvoren ove godine, Muzej o avionima i letovima u svemir (Air Space Museum), i Prirodnjacki muzej. I stvarno su super. Pomislio bi covek, to sad besplatno, ko zna na sta lici, ali ne – muzeji su profesionalno odradjeni, ima dosta interaktivne grafike i u svakom moze bez problema da se provede 3 sata i vise da bi se sve obislo. Jedna zanimljivost koja mi ostala u glavi je da su kolonizatori transportovali oko 12 miliona ljudi iz Afrike kao roblje, sto u Juznu sto u Severnu Ameriku.

 

20170112_191725.jpg
Washington Momument, najvisa gradjevina u gradu

Takodje smo obisli Nacionalni Zoo Vrt (isto besplatan), videli pande, dabra, kobre i ostale zmije, morske lavove, obicne lavove i jos gomilu raznih zivuljki. Trebalo nam je jedno 3 sata da prosetamo da bi skoro sve obisli. Ima bas dosta sadrzaja. Posle toga smo se prosetali od Zoo vrta do Nacionalne Katedrale, trece najvece u Sjedinjenim Drzavama. Setali smo kroz kraj sa mnogo lepim kucama, kroz ulicu koja se simbolicno zove Cathedral Street 🙂 Bilo je super prosetati i videti kucice ko iz filmova. Katedrala je ogromna, i ovo je prvi put Danijeli da je bila u katedrali. I svidelo joj se. Sto ja kazem, zamisli ljude pre nekoliko stotina godina, dodju u tako neku ogromnu gradjevinu, gledaju one stubove, slusaju orgulje, sve to izgleda kao da nije bas deo ovog sveta, i veoma ozbiljno, kako onda da ne veruju u Boga i njegov gnev. Zna crkva kako da se kontrolise masa. Ali arhitekturno je predivna. Ima i veliko dvoriste i mnogo zelenila okolo i stvarno je oaza u moru betona i zgrada po centru Washingtona. Odatle smo otisli u Georgetown, stari deo grada gde je smesteno nekoliko univerziterta. Jedan od njih je imao nekoliko starih zgrada koje su izgledale kao Hogwarts iz Hari Potera. U tom delu je smesteno i dosta radnji sa poznatim robnim markama. Spustili smo se bili i do reke Potomak (Potomac River) gde je bila neka mala plaza i gde leti ima fontana. Sad preko zime je bilo samo montirano klizaliste.

20170112_162252
Georgetown University, ili kako ga D i ja zovemo – Hogwarts University

Odatle smo otisi do Linkolnovog Memorijalnog centra koji je otvoren 24 sata. I videli coveka kako trci oko zgrade, dzogira. Inace, ljudi koji dzogiraju ima bas puno. Malo malo pa vidis nekog kako trckara ulicama. Izgleda da je ta svest o pokusavanju da se linija odrzava visoka. Linkoln je poznat po tome sto je ukinuo ropstvo i imao veoma napredne ideje za to vreme. Odatle smo prosetali do Vietnamskog Memorijalnog dela, koji je crna ploca sa imenima nastradalih. Odatle do jezera i tkzv Constitutional gardens i onda do Memorijalnog centra Drugog Svetskog Rata.

20170112_185013
Poznato iz filmova? Vietnam Veterans Memorial Wall
20170108_151100
Museum of African American History, otvoren Septembra 2016te

Da, to jeste dosta setnje, za tih nekoliko dana smo pregazili jedno 70tak kilometara. Ali dosta smo se vozili i Uber-om i Lyft-om i javnim saobracajem (ima i metro). Uber je verovatno svima poznat, ali Lyft je malo manje. To je takodje komanija koja razvozi putnike, a sve se zavrsava preko aplikacije. Na primer, Uber daje 15 dolara da se iskoristi na prvu voznju, kada se instalira aplikacija, a kada nekome posaljete pozivnicu, a on prihvati i instalira Uber, dobijes jos 15. Lyft daje 10 voznji po $5 off, tako da to ukuno dodje na $50 off  ukupno. Za pozivnicu nekome ko prihvati i instalira dobija se jos 20 dolara. A posto Washington nije nesto veliki u povrsini, nama su voznje bile u proseku dva tri kilometra dugacke sto nas je sa popustom od $5 dolara kostalo na kraju oko dolar dva po voznji. Generalno Taxi kompanije su zastareo nacin voznje u ovim uslovima i jedno 50% skuplje. Da, kada se naruci vozili, ukuca se odakle dokle se ide, i cena vam izadje na ekranu telefona. On moze da vas vozi preko koje god rute hoce, samo ce trositi gorivo. Tako da nema onoga, e sad cu ja tebe od Aerodroma Beograd do Bloka 45 da povezem preko Surcina, Autoputa, Brankove ulice pa onda preko Sava Centra i Buvljaka do kuce. Ovde je to muljanje sa ljudima koji ne poznaju rute iskljuceno. Kada se zavrsi voznja ima opcija da se ostavi baksis i sve ide preko kartica elektronskim putem. Nema kesa. Da, tip za Uber ne postoji. Vozila su jako uredna, neka i visoke klase (npr. Hyundai Genesis), a vozaci su prijatni, neki imaju i posluzenje, cokoladice, vodu, punjace za android i ajfon, osecas se kao u svojoj fotelji. Veoma prijatno iskustvo, a posto nam je ovo bilo prvi put da koristimo Lyft, imali smo i dosta popusta.
Kroz muzeje u gradu moze da se nauci kako se prezentuje istorija i kultura jedne nacije. Ne mogu da ne pomislim na nas nesrecni Narodni Muzej u Beogradu koji je zatvoren vec toliko godina da se ja ni ne secam kad je poslednji put bio otvoren. Ako nesto imamo, to je istorija, i to gomila istorije, i bez veze je ne iskoristiti to da se privuku i domaci i strani turisti nekom interaktivnom grafikom. Sve u svemu, Washington je jedan od najlepsih gradova za posetiti u Sjedinjenim Drzavama!
P.S. Mene je nerviralo ovo sto uvek mora da se kaze DC na kraju ali postoji i savezna drzava Washington, pa moze da dodje do pometnje u razgovoru.

 

20170112_122030
Lepotan iz Zoo vrta

 

Juzna Florida

Svako moze da kaze da je bio negde, ziveo, letovao, video, ali uvek ima jos. Sa bilo kojom drzavom, pa cak i iz one koje si, uvek ima nesto sto nisi stigao da vidis. Cak i vecim gradom. Ima delova koje jednostavno ne znas, jer nisi imao potrebe ici tamo. Tako se ja osecam uvek kad odem na Floridu.
Na Juznoj Floridi sam ziveo i studirao od Avgusta 2010, pa do Decembra 2012. Kasnije sam dolazio 3 puta na odmor, svako leto po dve nedelje. Vratismo se ja i zena pre jedno dve nedelje sa ovogodisnjeg odmora. I svaki put otkrijem nesto novo. Dok sam studirao radio sam za mentora u isto vreme i nisam imao mnogo vremena (a ni sredstava) da obilazim i pronalazim lepe krajolike i turisticke atrakcije. A verujte mi, tamo ih ima gomila. I dalje nisam uspeo sve da obidjem, jer uvek ima jos nesto. Drzava koja vecinom zivi od turizma i pomorandzi. Iako je prva asocijacija Majami, to je samo jedan mali delic onoga sto Florida nudi. Majami je indijansko ime i znaci ‘ljudi odozdo’, juznjaci.

20160810_153157

Key Biscayne, ostrvo kod Majamija

Namerno potenciram Juzna, u ovom tekstu vecinom akcenat na istocni deo, zato sto je severni deo dosta drugaciji. A posto je u obliku drske (pan handle), treba kolima dosta da se covek izvuce sa juga i ode na sever. Recimo od Majamija do Talahasija (glavni grad koji je na severu), treba oko 7 sati voznje, ili sat i po avionom.

Florida je po povrsini duplo veca nego Srbija, a ima oko 20 miliona ljudi. Sve sto je napisano se prvenstveno odnosi na jug. Jedna zanimljivost. Culi ste za Sankt Peterburg? Da? Gde je? Rusija? Samo tamo?
Florida je mocvara. Ogromna mocvara. Taj mocvarni deo se zove Everglejds. Ima gomila zivotinjskih vrsta, od kojih su napoznatije aligatori, zmije, razne vrste ptica, iguane, i gomila raznih gustera. Sve naseljeno je na obalama, pa kako se broj stanovnika povecava, tako se uzima od mocvare i gradi. Pogledajte slike Novog Beograda pre Drugog Rata, to je otprilike izgled Floridskog dela gde ljudi nisu jos stigli. Sad to je i plus i minus, vise mesta, vise mogucnosti, ali opet unistava se priroda i smanjuje rezervat za zivotinje. Mada, Everglejds je ogroman, i ako se pogleda mapa samo jedan mali deo je naseljen. Naravno, to izgleda malo, ali kad se kolima probijate kroz te ulice to bas ume da potraje. Mnogo kola, ljudi, svakakvih radnji i restorana, pomisli covek kako sve ovo radi i zaradjuje novce nekome. Planska gradnja omogucava dosta lako snalazenje, sve je istok-zapad-sever-jug. Ne mozes da se izgubis. Ulice su vecnim oznacene uzlaznim ili silaznim brojevima, pa nema nedoumice gde je ulica Patrijarha Pavla ili Krunska. Sto se tice tog sirenja naselja uzimanjem od mocvare, jedna od prica koja mi je ostala u secanju je prica koju mi je jedan stariji tip ispricao. Postoji pruga koja se jos zove Dixie Railway i ona je nekada bila kraj naseljenih mesta. Iza pruge nije bilo nista. Sada od te pruge kada se krene na zapad, moze da se vozi dobrih sat vremena i da se i dalje vide naselja.

DSC00028
Floridske plaze su sve iste. To je sve sitan pesak (nije skroz beo), koji se proteze od Majamija na jugu i ide ka severu. Dokle ne znam tacno, ali obuhvata ogroman deo istocne obale SAD. Tako da bili na Majami Bicu, plazi u Fort Loderdejlu (veliki grad 30tak kilometara severno od Majamija) ili na bilo kojoj drugoj nema neke razlike. Sve je isto. Samo krajolik iza plaze malo drugaciji. Eventualno boja mora varira.

Majami je ogroman. Standardno poznat po nocnom zivotu, i Majami Beach-u. Generalno, ta plaza nije nista posebno. Pesak kao i po ostalim plazama, samo eto to je Majami. Kafica na plazi nema, kao uostalom nigde na Floridi, nego su oni u ulici koja ide paralelno sa plazom. Mislim da se zove Ocean Drive. Ima dosta gej populacije, tako da oni imaju svoj kafe, i svoj deo plaze, koji je oznacem zastavicama duginih boja. Nije on zatvoren naravno, tu moze svako da boravi samo je eto kao oznacen da je za gej populaciju. U toj ulici je i Versace vila. Kada smo mi bili nije moglo da se udje, ne znam kakva je situacija sad, ali se ljudi uvek slikaju ispred nje. Zastitni znak Majamija je ogromna guzva u saobracaju, i ne tako lep centar. Ima dosta prosjaka, a najlepse stvari koje sam ja video su na plazama. Na mene nije ostavio neki poseban utisak.

Biser Floride su njena ostrva, takozvana Florida Keys. To je pojas malih ostrva ispod Majamija, polukruznog oblika, sa najjuznijim koje se zove Key West. Odatle do Kube ima 90 milja (150km). Ernest Hemingvej je ziveo na Ki Vestu, sada je njegova kuca turisticka atrakcija. Od Majamija do Ki Vesta ima oko 260 kilometara. Sva ostrva su povezana putem, a najduzi most izmedju njih ima 11 kilometara, pravo gradjevinsko cudo. Sam put preko tih ostrvaca je prica za sebe. Prelepi predeli, boja okeana drugacija sa svake strane puta, deo svega toga nacionalni park sa sacuvanim netaknutim ostrvcima gde nije dozvoljena nikakva gradnja, samo kampovanje. I kampovali smo, na dva ostva usput, jedno se zove Key Ohio, drugo Bahia Honda. Plaze su neverovatne. Topla voda, prelep pesak, postoji infrastruktura za kamp mesta, rostilje, kupatilo sa tusevima, jeste osnovno, ali je funkcionalno i jako cisto. I to generalno vazi za bilo koji javni wc, ili tuseve: sve je jako cisto, uredno, i uvek snabdeveno osnovnim potrepstinama (sapun, papir i slicno). Kako ja volim da kazem, po putevima i wc-ima, mozes znati kakvo je stanje u drzavi.

20160811_112915
7-miles bridge, put ka Ki Vestu

Ki Vest je skroz izgradjen. Kada ste tamo osecaj je kao da niste vise u SAD. Ima dosta Kubanaca, zivot nekako lagodan i opusten, tako da kad ste u Majamiju i na Ki Vestu to su totalno drugacije sredine, iako tako blizu. Ki Vest ima nekoliko plaza i malih delova koji su ostavljeni kao drzavni parkovi prirode. Nocni zivot je dosta bogat, glavana ulica je Duval Street, gde ima gomila barova, nocnih klubova, i raznoraznih provaca svega i svacega ne bi li izvukli koji dolar od turista. Jedan od posebnih festivala koji se tamo odrzava je legendarni Fantasy Fest koji traje oko 7 dana. Uvek je u nedelji kada je Halloween. Podseca na razuzdani karneval, koji privlaci ljude iz celog sveta. Bio sam tamo na po jednu noc dva puta i neverovatno je. Glavna ulica postane jedan veliki bar i zurka koja traje do ujutru. Ne znam kako se izdrzi 7 dana, posle jedne noci treba ceo dan za oporavak.
Jedna zanimljivost. Umesto drumskog puta koji sad povezuje ostrva, postojala je zeleznicka linija koja je spajala ostrva. Nju je izgradio privatno Henri Flagler, naftni magnat. Zvali su je Osmo svetsko cudo i bila je operativna od 1912 do 1935, kada je uragan unistio dobar deo, i od tada nije vise obnavljana. I sada postoje delovi kao turisticka atrakcija, vide se dok se vozite ka Ki Vestu, a na neke delove se moze i popeti i slikati. Koja je to kolicina novca bila u pitanju kad mozes za izgradis 250km pruge preko okeana…

20160811_112735
Jedno od usputnih ostrvaca, vidi se stara pruga u pozadini

Malo severnije, jedno 3.5 sata od Majamija je Orlando. Ogroman grad koji su korporacije Dizni i Univerzal Studios izabrali za svoje tematske parkove (najvise suncanih i dana bez kise). Da, SAD ima dva Diznilenda, jedan u Kaliforniji, i jedan na Floridi. Drugi ogroman tematski park je Universal, to su filmski studiji koji su napravili Hari Potera, Hulka, Sreka i mnoge  druge blokbastere. Koncept tematskog parka je zabava za sve uzraste, pogotovo za odrasle. Svaki tematski park ima nekoliko delova, tj. sastavljen je iz nekoliko parkova. Posetilac moze kupiti kartu samo za jedan ili za nekoliko njih, sto se naravno dodatno placa. Takodje, ti parkovi imaju svoje hotele, restorane, prodavnice, nocni zivot. To su veliki generatori novca. Mnogi ljudi dolaze iz inostranstva, iznajmljuju sobu u hotelu u tom parku, i park ih generalno sa svojim sadrzajima drzi zauzete. Cilj je da se korisniku sto vise ponudi kako bi sto vise tu ostao i sto vise novca potrosio.

20160816_132941
Zamak Hari Poter, Universal Studios, Orlando

Zena moja i ja smo bili u Univerzalu na jedan dan. Karta je oko $100 po osobi. Izuzimajuci neke cudne situacije (da se parking dodatno naplacuje $20, i da je npr. hot dog u parku $12), odlicna je zabava. Ima mnogo sta da ponudi. Hari Poter zamak je odradjen neverovatno. Voznja u zamku je prica za sebe, sedne se u neki vozic i onda ste kao u virtuelnoj realnosti. Letite sa Harijem preko krovova, i onog velikog terena gde se nadmecu u jednom od filmskih delova, pa onda bezite od nekih zlih cudovista sto hoce da napadnu, pratite Harija na metli i prolazi se kroz neverovatne prizore. Kao da ste glumac u filmu. Voznja je tako namestena da ako letite i sad se negde propada kroz nesto, vas cimne jako na dole, kad se zaokrece, masina u kojoj ste zaokrece sa vama a svuda oko vas je ta slika koju pratite. Mislim da ce jednog dana gledanje filmova biti takvo, da cemo moci da udjemo u lik glavnog junaka i bukvalno dozivljavamo sve kroz sta ta osoba prolazi. Slicna je i Spajdermen voznja, ranije je bio i Shrek, sad su ga zamenili necim drugim. Da, i rolerkosteri. To je takodje nesto sto se mora probati. Iako znate da ste sigurni u onom sedistu, nije svejedno kad vidite ispred vas da se metalna konstrukcija penje u visinu a u isto vreme zavija nalevo, izgleda kao da ce da se ispadne iz tog djavolskog sokocala. Treba probati definitivno. Jedan problem oko svih voznji su redovi. Mnogo se ceka. Za neke voznje i po sat i po se stoji u redu, a mi smo jos bili u sred sedmice, u utorak. Ne znam kakav li je pakao vikendom.
Ali definitivno se vracamo opet na Floridsko poluostrvo. Da istrazujemo dalje, mozda zapadnu obalu ravne nam Floride. I malo na sever, da vidimo sta taj deo ima da ponudi. Mozda i do Bahama koji su udaljeni 300km od Majamija na istok. Da, rec Florida potice od spanske reci Flor, sto znaci Cvet.

DSC_1340
Napustajuci Majami

Nada Olimpijada

Svake cetiri godine evo je. Ta anticka Grcka Olimpijada, gde se skupi ceo svet da vidimo koliko je sportski (a i hemijski napredovao). Ova brazilska ce ostati upamcena po tome da je jedina do sad koja se odrzala u Juznoj Americi ikad, i da je Rio i pored toga sto se zna koliko otimacine ima na ulicama, uspeo da organizuje jedan tako ogroman dogadjaj sa uspehom.

Za Srbiju, sa druge strane, Olimpijada, kao najveci sportski dogadjaj je obicno prilika da se malo zaboravi na probleme i drzave i drustva i malog standarda i cega sve ne, pa se narod poistoveti sa sportistima i svaki njihov uspeh dozivljava kao svoj. Dok igre traju, nista drugo nije vazno, samo kako ce se ko tamo pokazati i da li cemo osvojiti vise medalja nego prosli put. I naravno, da li cemo pobediti Hrvate. Ili neke druge nama nam mrske nacije. U svem tom, politicari ce naravno pokusati da se okoriste uspehom sportista i da prikupe malo poena kljukajuci narod djubre pricama kako eto oni jos samo svoju krv da daju za sportiste, nemaju vise, bi oni ali nema, kriza, nema, bice, eto…Nekad.

I tako mi ucimo pravila rvanja, tekvonda, dzudoa, jer pojma nemamo da imamo takmicara koji nije kosarkas, vaterpolista, fudbaler, odbojkas, rukometas, teniser. I ovo poslednje bi bilo kriticno da nije Djokovica. To dolazimo do dva pitanja: zasto se iznenadjujemo sto imamo individualne sportiste i zasto ih imamo za nabrojati na prste jedne ruke?
Ni jedan sistem nije savrsen, niti ce ikad biti. Ali ako zelis da imas rezultate u bilo cemu, moras da za to imas infrastrukturu. Ako hoces kvalitetne rezultate naucnika, moras obezbediti pare, postrojenja, neophodnu infrastrukturu. Primer Tesla. Isto je i sa sportom. Ako hoces rezultate, moraju da postoje uslovi za treniranje i unapredjenje.
Komentator sa RTSa koji je prenosio finale vaterpola je kada smo pobedili u finalu izjavio: “Svaka cast ovim momcima sto su osvojili zlato za drzavu koja mozda nema 10 celih olimpijskih bazena.” Ta izjava otprilike sumira problem.

logo

Infrastruktura i mogucnosti su toliko male da vecina dece ima opciju timski sport ciji teren moze i u kraju da nadje. To su timski sportovi. Sve ostalo je sacuvaj boze. Samo kad se pogleda atletika gde imamo tu i tamo po nekog vidi se velicina tog problema. Konstitucija ljudi sa nasih prostora sigirno daje mogucnosti da uz mnogo treninga mi imamo predstavnike u atletici, gimnasitici, i slicnim sportovima, i da oni budu jako kompetitivni. Samo, nema opcija. Da li se ikad postavljalo pitanje sta ces da treniras? Timski sport. U skoli ima obicno samo teren za basket, koji moze da sluzi za fudbal, rukomet, odbojku. Sportovi gde imamo predstavnike. A sta da krene malo sistemskog ulaganja da se tim skolama omoguci da naprave terene za jos ponesto? Ili da se napravi dil sa sportskim centrima da deca imaju velike povlastice da pocnu da treniraju tamo nesto? Slabo to. Koliko skola ima bazen uposte? I to jos da je funkcionalan? Neko ce dati argument da smo mala nacija da nemamo puno ljudstva i da ovo sto osvajamo je i vise od nasih mogucnosti. Mxm. A sta je na primer sa Madjarskom? Zemlja koja ima oko 10 miliona ljudi je osvojila 15 medalja, od toga 8 zlata. 8! Lep tekst o tome moze se procitati ovde -http://www.politika.rs/sr/clanak/361274/Sport/Sportske-price/Bas-Madare-briga-sto-nemaju-more.

Iako dosta omrazena zbog navodnog dopinga njenih sportista, uzimam primer SAD. Koledzi tj univerziteti imaju infrastrukturu za trening skoro bilo cega. Takodje, ako igras neki sport za fax, skolarina ti je pokrivena. Znaci, nagradjen si ako pored redovnih casova i obaveza uspevas u sportu i trudis se da napravis rezultat. Naravno, nece svako postati Olimpijac, ali kad se umnozi broj tih ljudi koji se takmice za fax sa brojem univerziteta, pa se samo uzme 1%, dobija se veliki broj ljudi u razlicitim sportskim disciplinama koji imaju jako velike sanse da donesu medalju kuci. To je sistemski pristup sportskim disciplinama. NBA kosarkasi se vecinom biraju sa koledza. Najbolji idu tamo. I jos dosta sportista je sa razlicitih koledza i univerziteta. Naravno, kada si profesionalac u sportu, tada skola pada u drugi plan, i koncept se menja. Ali ja ovde pricam o planu da se deci ponude razlicite opcije i da postoji infrastruktura i u velikim i malim gradovima da se omoguci deci da se oprobaju u raznim sportovima, gde se mozda javi zelja i gde se moze videti da li neko vec ima predispozicije za odredjenu stvar. Skoro cuh od nekoga da su nasi kanuisti morali sebi da kupe kanu. Ne znam koliko je tacno, ali ako jeste, strasno. Takodje, Olivera Jeftic nije povela trenera jer savez nije imao para da plati. A predsednik je mogao da ode da gleda fino ususkan na stadionu. Jel mozda osvojio neku medalju? Ne? Nije, on ordenje deli ne osvaja ga. Ali zato, kada ti ljudi dodju sa medaljama kuci, onda su svi prvi da se slikaju sa njima i da obecaju da ce nesto da se promeni da se ulozi bla bla, i naravno sve to posle dva tri meseca bude zaboravljeno do sledeceg velikog sportskog dogadjaja.
Mi kao mala drzava ne moramo da imamo ne znam koliko veliku infrastrukturu jer nije relano. Ali treba da se cuva i obnavlja ono sto postoji, da se odrzava, i da se ulaze malo po malo u neke nove ustanove. Kosarku sam dovoljno dugo trenirao po beogradskim skolama, da znam u kakvom stanju sale mogu da budu, i koliko nemara moze da postoji. Sve sto postoji mora da se odrzava i da se cuva.

Sve, pa i sport, mora da ima neki sistemski pristup. I ne sme da zavrsava na obecanjima pre i posle velikih dogadjaja. Godine ce morati da prodju dok te nove ustanove koje su napravljene ne pocnu da prave sampione u nekim drugim sportovima, ali jednom kad krenu, te pare ce se visestruko isplatiti. Do tada, deset medalja je neki maksimalan domet.

Amerikanci i vojska

Ove nedelje je bio Memorial Day, u nekom grubom prevodu Dan Secanja na one koji su poginuli služeći u oružanim snagama. To je državni (federalni) praznik i institucije ne rade. Uvek se obeležava poslednjeg ponedeljka u maju i nezvanično označava početak letnjih godišnjih odmora. Takodje, dosta povoljne rasprodaje su baš ovog vikenda, pred ponedeljak.
Nije ovo tekst o tom prazniku i koliko je koga gde poginulo i sta je sve prethodilo da bi se taj praznik ustanovio. Ideja za tekst je došla od interakcije sa Amerikancima u svakodnevnim razgovorima.
U Srbiji, naravno imamo vojsku. Ja sam bio na regrutovanju, posle su mi slali plave čestitke, ali pošto sam bio student nisam morao da služim. Kasnije su je prebacili u profesionalnu pa je odlazak bio dobrovoljan. U medjuvremenu sam već otišao na Master studije u SAD, tako da je cela ta priča bila završena. Dok sam živeo u Srbiji, nikad ta vojska nije nešto previše bila potencirana; obično sam slušao priče starijih o služenju  JNA i kako je nekad to bilo kul, da se znao rad red disciplina i da je današnja vojska ništa u poredjenu s time. Eventualno se zalomi neko ko se seća Drugog Svetskog Rata ili onih nesrećnih ratova devedesetih. Naravno najsvežije sećanje je rat ’99-te sirene i fijukanje raketa preko glave.
Ovo ovde me sve ponekad podseti na Rimsko Carstvo iz razloga što bukvalno svaki drugi ili treći čovek ima neki kontakt sa vojskom. Ili su im roditelji bili pri vojsci, ili su oni odmah posle srednje škole otišli u vojsku, proveli tamo 5 do 10 godina izašli i počeli nešto pametnije da rade – npr. upisali koledž, zaposlili se i slično, ili je to neka treća konekcija preko rodjaka ili su se zaposlili u nekom bezbednosnom institutu pri vojsci.

20141130_152255_resized
White Sands Missile Range – Beli pesak blizu Las Crucesa od kojeg je deo uzet za testitanje vojnog oruzja

Dosta njih ide u vojsku jer ne znaju šta će posle srednje, a to je sigurna plata, beneficije u smislu da posle toga ako hoćeš da upišeš koledž (ili za vreme dok si u vojsci) oni plaćaju studije, koje ovde nisu jeftine. I ne gubiš vreme. A vojska inače kuburi sa obrazovnim kadrom, na to mislim da najveći broj vojnika ima završenu samo srednju školu.

I ono kad upadneš u priču sa nekim, manje više se ispostavi da ima veze sa vojskom. To je baš baš drugačije nego bilo gde drugde gde sam bio, ili bar odakle znam ljude. Mada i razumljivo – vojni budžet od 600 milijardi dolara godišnje, koji se žestoko kritikuje non stop, jer infrastruktuta ovde propada i školovanje je sve skuplje, al zato za vojsku mora da se nadje. Na to takodje utiče i gomila prekookeanskih baza koje oni održavaju, da samo spomenem neke: u Australiji jedan komad, 56 raznih ustanova i baza u Nemačkoj, jedna u Izraelu, Kosovu, nekoliko u Kuvajtu, 84 komada u Japanu i 113 komada u Italiji. Onda ni ne čudi da je dosta ljudi rodjeno po bazama, pričaš i neko ti kaže, da ja sam Amerikanac, ali sam rodjen u Turskoj, ili u Nemačkoj u vojnoj bazi, pa smo se posle preselili tu i tu.
Dosta njih je obišlo svet samo zahvaljujući vojsci. Većina Amerikanaca nikada nije otišla van SAD, a dosta njih nikad nije ni putovalo u drugu državu. Npr, rodjeni su u Kentakiju i nikad nisu izašli iz njega. Dosta njih poznaje geografiju samo zahvaljujući vremenu provedenom u vojsci. Baš pre neki dan u nekom kafeu stojim da platim račun i pita me neki stariji tip, ima jedno 70, 80 godina, kaže odakle si ti? Kažem Srbija – ne zna gde je, kažem bivša Jugoslavija, kaže on aaaaa, da da, bio sam u Puli, ’51-ve ili ’52-ge, igrali smo košarku protiv tima JNA. Ili tip u restoranu koji radi, i koji je sluzio na Kosovu 6 meseci, čak je znao i fraze na srpskom.

Najviše njih zna za Dubrovnik, jer tamo valjda ima pristanište za te vojne brodove a i dosta njih je išlo na odmor u Dubrovnik.
Nekad se stvarno osećas kao da ziviš u drzavi gde je svaki drugi čovek vojnik, iako je vojska dobrovoljna.
Ima ih ovde na mom univerzitetu, imaju neke vojne programe i mogu da se vide kako marširaju po kampusu ili rade neke vežbe ili se dernjaju i komanduju podredjenima. Celu tu priču dopunjuje i Dan Veterana koji se slavi Novembra 11-og. I zdravstveni sistem dosta zaradjuje od cele ove priče jer ima mnogo ljudstva koje treba da se leči dal zbog trauma, dal zbog povreda. I sve to košta.

Ovde je osećaj partiotizma jako izražen. Svuda američke zastave, što veće to bolje. Na primer, aerodrom u El Pasu u holu ima ogromnu zastavu koja visi sa plafona. Kada u avionu ima vojnika koji putuju u uniformama, pre sletanja letačko osoblje ih najavi i ide ono “ajdemo sad svi jedan aplauz za naše vojnike koji čuvaju našu zemlju, naš poredak i našu demokratiju”. American Airlines (AA) je zvanicni prevoznik američke vojske. A najviše vojske kao putnika ima na letovima za aerodrome koji su blizu vojnih baza. Primer – aerodrom u El Pasu je blizu vojne baze Fort Bliss i dosta vojnika sleće/poleće sa civilnog aerodroma.

20130806_112913
El Paso aerodrom

Od civilnog rata, oni nisu imali rat na svojoj teritoriji. Mi smo ih imali i više nego što treba, neke smo zaradili svojom glupošću, na neke nismo mogli da utičemo. Bili smo na pogrešnom geografskom mestu. Zato mi je jako čudno da se naviknem, kad pričaju da se oni brane od nekoga, kada se potencira vojska i sva ta ulaganja jer može neko da im ugrozi njihov sistem i da dovede u pitanje njihovo pravo na slobodu i demokratiju. Sve sam mišljenja da ce ga pre oni sami pokvariti nego neko drugi. Ali ima tu i taj prestiž, želja da se kontroliše ceo svet, da njihova armija ima najsavremenije oružje, da uvek budu najbolji i da niko nema ništa što može da se poredi sa njihovim borbenim sredstvima. Najbolji primeri za to su najnoviji avion F-35 na koji su potrošili tone i tone para a i dalje ne radi kako treba, i nova klasa nosača aviona ‘Ford class’ sa prvim izgradjenim nosačem Gerald Ford koji je koštao oko 15 milijardi dolara.

20150208_101033_resized
Nosač aviona iz Drugog Svetskog Rata izložen u San Dijegu, Kalifornija

Ja sam imao nesreću da doživim jedan rat na našoj teritoriji, doduše ne kopneni ali opet je bilo skoro tri meseca ludila. To nije nešto za pohvalu i nikome to ne bi trebalo da se desi, ali ti da perspektivu koju mnogo njih nema. I vidiš koliko je teško da nekome ko rat nije video, ko nije morao da se suočava sa nestašicama životnih namirnica, struje, goriva, vode u stanu i sl., objašnjavaš da ovo što oni smatraju odbranom zemlje je nešto sasvim drugačije. Da dok ti država ratuje 10,000km daleko ti ne osećas nikakve posledice, sve teče normalno, ekonomske aktivnosti funkcionišu i ti ni na jedan način nisi ugrožen. Čak i kad nismo imali rat na našoj teritoriji, devedesetih kad je bilo ludilo u Hrvatskoj i Bosni, mi smo i te kako osećali nedostatke svega i svačega.

Neki od njih su počeli da shvataju pogubne posledice ratova koju su izazvani NATO intervencijama po svetu, ali ima još mnogo ljudi kojima to ne dopire do mozga. A ko zna kako bi se mi kao nacija postavljali prema svemu i šta bi mislili o tim ratovima po Aziji i Africi da nismo doživeli sličnu sudbinu ’99-te? Još uvek kad negde (obično na muzičkom festivalu ili na nekom uličnom dogadjanju) čujem onu sirenu koja je označavala početak vazdušne opasnosti naježim se. A ljudi ovde nemaju pojma da ona uopšte nešto znači. Za taj dogadjaj i publiku to je samo zajebancija, još jedna ritam figura. I onda moje objašnjavanje iste prisutnima i pitanje: a kako zvuči sirena za prestanak opasnosti? Ravna linija.

Univerziteti u Srbiji i SAD

U SAD sam vec skoro sest godina. Za tih sest godina sam promenio dva univerziteta i posetio jos nekoliko. Ako ste gledali americke koledz filmove, znate otprilike kako koncept izgleda – kampus sa gomilom studenata koji studiraju sve i svasta i svacije price se preplicu. Ima tu i onaj deo gde se kao divlja na koledzu, pijanci i ostalo. Generalno toga ima, ne mozes tinejdzerima zabraniti nelegalne stvari, ali je dosta prizemnije nego kako se u filmovima predstavlja. Naravno jedan od razloga je to sto ovde treba da imas 21-nu godinu da bi mogao da kupis alkoholno pice u radnji. Generalno, svi znamo kako fakulteti u Srbiji izgledaju i solidno poznajemo njihovo funkcionisanje pa necu tekst deliti na dve celine nego ce fokus biti na skolama u SAD, a uporedo ce ici poredjenje u nekim stavkama.
Univerziteti u SAD su u najvecem broju slucajeva oformljeni kao kampusi. Znaci imas livadu, i posadis gomilu zgrada na tom mestu, i dodas prigodne sadrzaje u vidu sportskih terena, bazena, parkova, i nekih rekreativnih sadrzaja. Obicno je jedna zgrada kao jedan fakultet u Srbiji. Na primer, kod nas su po celom gradu razbacane zgrade raznih fakseva, pa tako ETF imamo kod Vuka, Saobracajni u Vojvode Stepe, Matematicki kod Studentskog Parka, Rudarski u Djusinoj, itd, itd. I sad zamislite da morate da saradjujete sa kolegama, recimo saobracajci treba da saradjuju sa elektrotehnicarima. Malo je pakao, zar ne? Ovde je sve to skupljeno na jedno mesto sto cini saradjnu izmedju departmana mnogo laskom. Naravno, sujeta je prisutna i u SAD kao i u Srbiji. Kampus takodje poseduje zgradu biblioteke, menzu, deo gde je studentski centar, sa brzim hranama, i nekim zdravim opcijama, ima studentske domove, stadion za americki fudbal, bejzbol, olimpijski bazen, teretane, staze za trcanje, itd itd.  Ovo sve zavisi gde si i koliko je univerzitet pri parama, i koliko ima mesta. Univerziteti koji su u vecim gradovima i koji su stariji nemaju mnogo mesta za ekspanziju.

20140416_143929
New Mexico State University – Astronomy

Ja sam osnovne studije zavrsio u Srbiji i dobio ponudu da dodjem na Masters u SAD. Malo sam razmisljao ali sam prihvatio. Imao sam zaledjinu gde da se vratim. Ja nikad nisam bio fan SAD, to mi je delovalo daleko, pre sam hteo da odem negde u Evropu i zavrsim mozda masters tamo. Medjutim ovo je doslo odmah posto sam diplomirao tako da se nisam previse premisljao. Tada na primer, nisam imao pojma koja je razlika izmedju dobrih losih i osrednjih skola. Sada, posto sam ovde vec neko vreme, mogu da kazem po koju rec i o tome. Prvo cena. Obicno su jake skole mnogo skuplje, i tesko je upasti tamo naravno. Tj. mozda upadnes ali nema skolarine od strane univerziteta koja bi ti omogucila da ne placas skolovanje ili barem jedan lavovski deo. I onda si u problemu, primljen si na superkul faks, ali godisnje ti treba 70, 80 hiljada dolara i vise. Drugo, kada zavrsis bolji faks obicno odmah nalazis bolji posao (mozes da biras), jer se gleda gde si zavrsio, kod kog profesora (ako su postdiplomske). Iako cesto cujem kao nije bitno gde si zavrsio, ako hoces na bas visoke pozicije da pucas, to je veliki plus. Tako da nije cudno nekad sto bogatasi placaju astronomske cifre da im deca zavrse skole na koje su glasu i na svetskim rang listama. Naravno, ako si uporan trudis se i radis i napravis nesto kvalitetno, nije tesko naci posao ni sa osrednjim skolama. Samo moras da bas zapnes i da guras sebe i svoju ideju u struci kojom se bavis. Nisam previse upoznat kako funkcionisu lose skole, samo znam da ovde postoje ‘univerziteti’ koji imaju samo online programe. Za dosta njih sam cuo da su bas smece, i da se reklamiraju posvuda a treba dobro proveriti da li uopste imaju akreditacije za programe koje nude. Jer dosta njih samo maznjava lovu, ono sve super kul, vidjas profu samo online, i na kraju dobijes sertifikat da si zavrsio a kad posle hoces da se zaposlis, kazu ti pa ovaj program nije akreditovam zao nam je. A univerzitet je bukvalno sam jedan sprat kancelarija gde je administracija i to je to. Svi predavaci su unajmljeni s nekih drugih fakulteta i u njihovo slobodno vreme organizuju online kurseve za odredjenu svotu koja je dogovorena sa online univerzitetom.

20140501_163839
New Mexico State University

Sto se tezine casova tice, ja ovde nisam studirao na osnovnim studijama, samo na postdiplomskim. Ali kad uporedim casove u Srbiji i ovde, ovde je dosta lakse. Bar na postdiplomskim. A posto sam asistent za nekoliko casova, mogu da uporedim programe ovde i u Srbiji. Ta nesrecna Bolonja koja se u Srbiji uvodi vec vise od deset godina, al nikako da se proces dovede do kraja, takva je otprilike ideja casova ovde (samo sredjena :). Deo poena otpada na prisustvo, deo na domace, deo na ispite i deo na projekat za cas (ako ga ima). I na kraju se sve to skupi i dobijes konacnu ocenu. Usmenih nema. Generalno, teraju te da redovno radis i budes u toku. Jer recimo ako ne radis domace, to moze da bude 20-30% smanjena ocena. Ako radis redovno, trudis se i odradjujes sve sto se zahteva nema nikakvih problema da se zavrsi. Naravno, nema onoga kao kod nas sa ispitnim rokovima, gde razvlacis ispit nekoliko godina ili semestara. Poslednja nedelja je rezervisana za sve finalne ispite, koji obicno obuhvataju drugi deo gradiva u semestru, jer je prvi vec bio na ispitu na sredini semestra, takozvani mid-term ispit. Ako prodjes prodjes, ako ne onda moras opet da uzmes cas, i da ga platis.

Posto su svi fakulteti pod jednim kampusom, ima razlike i kako se ispiti uzimaju. Od pocetka koledza (faxa), ti dosta predmeta biras a imaju neki koji su obavezni. I onda usmeravas sebe, sta ti se radi, koji bi put da pratis, da li hoces inzenjering ili umetnost ili nesto trece. Kasnije svaki program ima ispite koji su obavezni i neke izborne, ali kad pocnes bukvalno krenes sebe da usmeravas u kom pravcu hoces da krenes. Meni je malo lognicniji sistem kod nas, ali i on ima neke lose strane. Na primer, jako je tesko prebacivati se sa faxa na fax i onda juriti da se svi ti predmeti prevedu i priznaju. Ovde su svi polozeni predmeti zabelezeni u zajednickoj bazi podataka Univerziteta. Nije isparcelisano, da svaki fakultet ima bazu ocena pa onda ti juri i gledaj sta hoce a sta nece da ti priznaju jer su tako u mogucnosti.
Barem u mojoj struci, inzeneringu, ima mnogo mogucnsti za prakse, a pogotovo placene prakse. To je nesto sto na Saobracajnom fakultetu u Srbiji nisam video. Ovde firme dolaze, organizuju se mini sajmovi zaposljavanja i unajmljivanja studenata za prakse. Jer znaju da na svim univerzitetima ima kvalitetnog studentskog kadra i ako ih odmah uzmu pod svoje, nauce ih kako se radi u struci, i sta se od njih ocekuje, posle imaju odlican gotov proizvod, a taj student ce najverovatnije ostati neko vreme kod njih. Jer vecina ljudi ide linijom manjeg otpora, psihologija licnosti. I ti studenti koji ce raditi za njih ce izrasti u profesionalce, a oni su bili pametni i prvi ih prigrlili. I svako ima koristi, i student koji hoce da popuni svoj budzet i CV, i firma koja ce da istrenira coveka da radi dobro ono sto njima treba, a ne da zaposljava kasnije i baci par meseci na trening novog zaposlenog. Moguce da toga ima i u Srbiji, ali moje licno iskustvo je bilo drugacije. Otisli smo u luku Pancevo, gde je lik bukvalno rekao, mi ne planiramo da zaposljavamo nove ljude, a i ne planiramo nista da ulazemo u postrojenja. Jer sto bi to radili kad ce ionako da nas privatizuju, a to posle sve ode u privatne ruke. Ovako taj profit delimo medju sobom i nama lepo. A oni nek gledaju sta ce sa firmom nas ne interesuje puno. U luci Beograd je bila jos tuznija prica, kad treba da odradis praksu a oni ti kazu, vidi nemamo mi nekog posla za tebe, ali ako hoces ti dolazi svaki dan nije nama problem da ti sedis tu, dacemo ti potvrdu da si odradio praksu. I tako samo gledaju da te se otarase, jer bas ih briga, nije njihovo vlasnistvo.

20130120_111618
New Mexico State University – Engineering Department

Administracija je uzasna kao i svuda, komplikovana i ima mnogo ljudi koji rade neke idiotske poslove. Da, svi su ljubazni i predusretljivi, moraju prema tebi da se ophode sa postovanjem, jer znaju da zive od studenata. Sva studenska pitanja i predlozi se razmatraju i nije nesto sto ce da zavrsi u nekoj levoj fioci. Uvek mozes da se zalis na profesore, ili bilo koga za koga mislis da je suvise bezobrazan ili ne postuje tvoja prava. Ovo nekad ide u krajnost pa moras da pazis sta govoris jer nekad samo zelis da se nasalis ili objasnis nesto na neki malo drugaciji nacin, koji ce neko da shvati kao neprihvatljiv i onda imas problem. Tu dolazi takodje do kulturoloskih razlika, pa ono sto je u nekoj zemlji mozda prihvatljivo, pogotovo u humoru, ovde mozda nije. Sa tim stvarima treba biti oprezan jer mogu da uticu na karijeru i studije. Ja to gledam na sledeci nacin: daj ljudima bilo sta i krenuce da zlouportebljavaju stvar, bio to rat, bio mir, bila prava, moraju da idu u krajnost.

Sto se tice cene, ovde je skupo studirati. Za nas koji dolazimo iz zemalja gde su primanja jako mala, sve je skupo. Nama je jedina sansa da gledamo da dobijemo stipendiju, da univerzitet ili odsek plati vecinu ili sve, a da student plati nesto sitno, takse, zdravstveno osiguranje i slicne stvati. Teze je dobiti stipendiju za osnovne studije, jer ima mnogo studenata i konkurencija je ogromna. Obicno su to za nas sportske stipendije, igras neki sport za faks a oni pokrivaju troskove tvojih studija. Kao sto rekoh, ovde su uslovi za bavljenje sportom na visokom nivou. No to ih opet ne specava da su kao zemlja u vrhu lestvice po gojaznosti. Tako da ako se covek bavi nekim sportom moze da aplicira da dobije  stipendiju i da zavrsi osnovne studije ovde. Inace ce da ga kosta godina izmedju 15 hiljada i 250 hiljada dolara u zavisnosti koji je univerzitet, lokacija i slicno. To naravno ne ukljucuje troskove zivota. Najlakse je dobiti stipendije za masters i doktorske studije, posto vecina Amerikanaca zavrsava osnovne i odmah nalaze posao da bi mogli da pocnu da vracaju studentske zajmove. O tom ogromnom problemu u Americi u nekom od sledecih tekstova. Takodje kada si na postdiplomskim, uvek gledas da radis za fax, kao asistent na casovima tvog mentora, ili kao istrazivac na projektu, pa si placen od para sa projekta. To su obicno projekti koje tvoj mentor privuce pa naravno student odradjuje ceo posao, od toga je placen i od toga zivi. Te pare su obicno dovoljne da pokriju troskove stana i hrane, i da ostane za avionsku kartu za negde ili neki odmor. U zavisnosti od fakultera, te plate se krecu od $1,200-$3,000 dolara. Tako da uz malo ekonomizacije mozes sam da se izdrzavas i da zavrsavas faks. Postoje ogranicenja koliko mozes da radis sati nedeljno, i ne mozes legalno da radis van univerziteta jer je to krsenje nekih normi i gledaju kao uzimanje poslova Amerikancima. Dosta stite svoje gradjane.

20130120_111058
New Mexico State University

Ja sam zagovornik da Univerzitet bude organizovan kao kampus. To funkcionise kao jedan mala zajednica, i mozes da sretnes razne profile, da vidis sta sve ljudi studiraju i koje sve struke postoje. Kampus moze da bude jako lep uz malo planiranja i investicija. Bukvalno moze da bude oaza u sred grada, zagusenja i saobracaja. I privlaci investicije. Dosta univerziteta u Americi je rasporedjeno u male gradove, i ja mislim sa razlogom – da bi se manji gradovi razvijali i da bi kompanije dolazile da prave svoje pogone tu. Jer znaju da mogu da nadju strucni kadar koji je zeljan da ostane tu gde je. Sve one zgrade po Beogradu gde su smesteni razni fakulteti bi trebalo da imaju neke druge namene. Pogotovo lepe zgrade gde su rektorat i par nekih fakulteta. To treba da budu muzeji ili nesto slicno. Beogradski Univerzitet bi trebalo izmestiti izvan grada, negde u predgradje, gde bi se napravio kampus i sve fakultete prebaciti tu. Povezati taj deo grada javnim prevozom i putevima jako dobro sa ostalim delovima grada, da se lako moze doci. Uloziti novac u zgrade i pratece sadrzaje i istrazivanja. Mislim da bi to ustedelo dosta para na duze staze i da bi se uspostavila neka centralna kontrola. Jer se sad em svi zale da ne rade klime u starim zgradama, ili da je grejanje lose – a sva ta losa izolacija jede toplotu neko to mora da plati. I bez veze je sto se lepe zgrade ne pretvore u neki turisticki objekat. A da ne pricamo o tome da svaki fakultet raspolaze razlicitim sredstvima, pa onda jedan fakultet kreci zgradu svake druge godine a na drugom otpada fasada ili je toalet da te jeza uhvati.

20121121_142343
Florida Atlantic University – S.E. Wimberly Library

 

 

Create a free website or blog at WordPress.com.

Up ↑